Основни принцип наставе у осмом разреду позајмили смо од француског просветитеља Волтера...
Наравно, ако хоћеш добру оцену, препоручујем ти да размислиш о овоме...
Ти одлучујеш! У сваком случају, не можеш речи да немаш могућност избора.
Тако ја замишљам демократију...
Ти одлучујеш! У сваком случају, не можеш речи да немаш могућност избора.
Тако ја замишљам демократију...
___________________________________________________________________________________
Ако имамо право да кажемо, сасвим природно, имамо право и да прећутимо!
И то је принцип...
И то је принцип...
__________________________________________________________________________________________
Ако већ нећеш мојом, ти...
__________________________________________________________________________________________
Mислите ли да није важно?
..............................................................................................................................................................
Занимљивости...
__________________________________________________________________________________________
Развој српског језика и писма
|
| ||
"Не да се, ал' ће се дати."
Вук Стефановић Караџић
Вук Стефановић Караџић
Биста Вука Караџића у Кладову
___________________________________________________________________________________________
Оно кад имамо српски...
Она сигурно није добро преписала распоред...
_________________________________________________________________________________________
Књижевност
|
Кад мачке нема, "мишеви не воде коло".
Читају! | ||
_______________________________________________________________________________________
Понекад ме ученици питају како се стичу читалачке навике.
"Лако", кажем, "прочиташ оволико књига и стекао си их!"
"Лако", кажем, "прочиташ оволико књига и стекао си их!"
Онда и њима лакне. Они су мислили да је то много теже!
_______________________________________________________________________________________
Лектира
| Лектира |
Народне епске песме о ослобођењу Србије
|
|
|
|
|
|
Полако, можеш ти то!
Можеш и много више!
______________________________________________________________________________________
Један користан савет за родитеље чија деца иду у осми разред...
Ово нам се допада!
______________________________________________________________________________________
Граматика
| Шта учимо из граматике у осмом разреду |
Захарије Орфелин
Чувени српски песник, бакрорезац, барокни просветитељ, калиграф и писац уџбеника, рођен је 1726. у Вуковару. Њапознатије дело Захарија Орфелина је "Плач Сербији", бунтовничка, антиаустријска песма која позива на повратак старом херојству и збацивању освајача. Аутор је и првог српског буквара, уџбеника латинског, али и првог словенског магазина- "Славеносербски магазин". Писао је мешавином црквенословенског и народног језика и био најзначајнија просветитељска фигура пре Доситеја Обрадовића.
Некадашња зграда Велике школе у Београду
|
|
"Најлепши споменик који можемо подићи Вуку јесте љубав коју ћемо
поклонити језику."
Иво Андрић
поклонити језику."
Иво Андрић
Те далеке 1847. године...
Ђура Даничић
|
|
|
Петар II Петровић Његош
|
Бранко Радичевић
|
|
___________________________________________________________________________________________________
____________________________________________________________________________________
За њега дилема више не постоји...
А за вас?
____________________________________________________________________________________
Правопис
1.Прилагођено писање имена из страних језика.
2. Писање полусложеница.
3. Генитивни знак.
4.Систематизовање садржаја из правописа:
- употреба великог слова
- интерпункција,
- спојено и растављено писање речи
2. Писање полусложеница.
3. Генитивни знак.
4.Систематизовање садржаја из правописа:
- употреба великог слова
- интерпункција,
- спојено и растављено писање речи
Таман смо раздвојили "не" и "знам", а сад ово треба спојити!
Бојан Јокановић
- писање скраћеница
- растављање речи на крају реда
- растављање речи на крају реда
Дневна доза правописа
______________________________________________________________________________
Учимо напамет...
| Шта учимо напамет у осмом разреду |
Он је дословно пригрлио књигу!
_______________________________________________________________________________
Следећи пут кад ме будете питали шта ће вам у животу помоћи то што учите именице, субјекат или глаголске облике, имајте на уму да...
Корејци се не питају.
Они знају шта ће им!
Они знају шта ће им!
________________________________________________________________________________________
"Почетак буне против дахија", народна песма
Народне епске песме нису се говориле, већ су се уз гусле певале.
Ти не мораш доносити гусле у школу. Довољно је да научиш да рецитујеш, али можеш послушати како " Почетак буне против дахија" звучи у извођењу једног правог народног гуслара.
Филип Вишњић - српски Хомер
|
Занимљивости о животу Филипа Вишњића можете прочитати на... http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A4%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BF _%D0%92%D0%B8%D1%88%D1%9A%D0%B8%D1%9B |
Сеча српских кнезова
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%87%D0%B0_%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D1%87%D0%B0_%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0
|
|
"Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити турскога зулума."
Која глоба давати не може,
Ни трпити турскога зулума."
Питања
| Прво одговарање |
Шта кажете?!
Учи "Почетак буне против дахија" напамет?!
Учи "Почетак буне против дахија" напамет?!
Не претерујте!
____________________________________________________________________________________
Латинска изрека каже:
Mens sana in corpore sano.
(У здравом телу здрав дух.)
Зато ћемо се ми ове године бавити следећим дисциплинама:
1. Дизање тегова
Mens sana in corpore sano.
(У здравом телу здрав дух.)
Зато ћемо се ми ове године бавити следећим дисциплинама:
1. Дизање тегова
2. Бициклизам
3. Скок с падобраном
4. Сурфовање
________________________________________________________
Народне епске песме о ослобођењу Србије
"Бој на Мишару"
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B0%D1%80%D1%83
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BD%D0%B0_%D0%9C%D0%B8%D1%88%D0%B0%D1%80%D1%83
Бој на Мишару
Стојан Чупић
Змај од Ноћаја
Змај од Ноћаја
ВЕЛИЧАНСТВЕНА СРПСКА ПОБЕДА:
"Шачица устаника" добила НАЈВЕЋУ БИТКУ ПОСЛЕ КОСОВА
Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.
Аутор: А. Б.
На данашњи дан навршава се 210 година од почетка легендарног Боја на Мишару, битке из Првог српског устанку у којој су српске снаге под вођством Карађорђа однеле велику победу над Турском војском.
Османлије су биле далеко бројније. Процењује се да их је било око 40.000, док је устаника предвођеним вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја било око 9.000. Била је то трећа година од избијања устанка и, како је изостала конкретна помоћ Аустрије и Русије, Карађорђе је планирао да са Турском склопи мир.
Ипак, пре него што је до тога дошло, османска војска је прешла у напад, и то са три стране - од Видина, Ниша и са Дрине. Ударе из прва два правца устаници су успешно зауставили, али су Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком, продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике.
Након што је обавештен од томе Карађорђе је са војском пожурио ка тамо и тако је дошло до тога да брдо Мишар код Шапца постане поприште битке која ће ући у легенду.
Карађорђев "скривени адут"
"Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
(одломак из народне песме "Бој на Мишару")
Мишарско брдо и данас одудара од пространог равничарског дела у ком је смештен Шабац.Чињеница да су се устаници баш ту стационирали била је пресудна јер се одатле пружао добар поглед на терен одакле је очекиван напад Турака. Око брда, тиме додатно ојачавши свој положај, устаници су подигли шанац унутар кога је Карађорђе рапоредио своје најбоље стрелце у два реда.
Турци су одлагали напад док им не пристигне целокупна војска, да би битку започели ујутро 13. августа. Међутим, и Карађорђе је имао скривени адут! Он је уочи битке наредио да се око 1.500 коњаника изађе сакрије у оближњу шуму, а да �%
"Шачица устаника" добила НАЈВЕЋУ БИТКУ ПОСЛЕ КОСОВА
Ова битка је једна од највећих победа српских устаника за време Првог српског устанка.
Аутор: А. Б.
На данашњи дан навршава се 210 година од почетка легендарног Боја на Мишару, битке из Првог српског устанку у којој су српске снаге под вођством Карађорђа однеле велику победу над Турском војском.
Османлије су биле далеко бројније. Процењује се да их је било око 40.000, док је устаника предвођеним вождом Карађорђем и истакнутим устаничким првацима шабачког и ваљевског краја било око 9.000. Била је то трећа година од избијања устанка и, како је изостала конкретна помоћ Аустрије и Русије, Карађорђе је планирао да са Турском склопи мир.
Ипак, пре него што је до тога дошло, османска војска је прешла у напад, и то са три стране - од Видина, Ниша и са Дрине. Ударе из прва два правца устаници су успешно зауставили, али су Турци из Босне, предвођени везиром Сулејман-пашом Скопљаком, продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике.
Након што је обавештен од томе Карађорђе је са војском пожурио ка тамо и тако је дошло до тога да брдо Мишар код Шапца постане поприште битке која ће ући у легенду.
Карађорђев "скривени адут"
"Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
(одломак из народне песме "Бој на Мишару")
Мишарско брдо и данас одудара од пространог равничарског дела у ком је смештен Шабац.Чињеница да су се устаници баш ту стационирали била је пресудна јер се одатле пружао добар поглед на терен одакле је очекиван напад Турака. Око брда, тиме додатно ојачавши свој положај, устаници су подигли шанац унутар кога је Карађорђе рапоредио своје најбоље стрелце у два реда.
Турци су одлагали напад док им не пристигне целокупна војска, да би битку започели ујутро 13. августа. Међутим, и Карађорђе је имао скривени адут! Он је уочи битке наредио да се око 1.500 коњаника изађе сакрије у оближњу шуму, а да �%
"Бој на Чокешини"
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%A7%D0%BE%D0%BA%D0%B5%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B5
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%A7%D0%BE%D0%BA%D0%B5%D1%88%D0%B8%D0%BD%D0%B5
„Из Љешнице (Мула Ножина) разабере да до Шапца нема никакве веће српске војске, сем неколико стотина хајдука који чувају стражу око Цера и чија се највећа чета налази у манастиру Чокешина. Тако он, не смијући се упуштати кроз битог (шуму) ка Шапцу, а оставити хајдуке за леђима, намисли најпре ударити на Чокешину. Над овим је свим хајдуцима испод Цера главни управитељ био Ђорђе Ћурчија. Како Ћурчија чује да Турци прелазе Дрину, он одмах пише Јакову да иде што брже са војском у помоћ. Ова књига Јакову дође баш у оно вријеме када је Турцима у Шапцу већ била досадила глад и остале невоље, опсаде и почели су разговарати о предаји. Тад се он нађе у највећој сметњи, војске много није имао, да одвоји што и пошаље пред оне Турке а оно што је било код града бојао се омалити да не би Турци из града спознали и од предаје натраг ударили, ако ли ови Турци продру ка Шапцу то је још горе. Најпослије смисли да прота његов синовац остане код Шапца на његовом мјесту и да разговор о предаји са Турцима поведе и да гледа да што прије сврши, а он са неколико момака отиде пред ове Турке не би ли их како или разбио или барем усмерио док се не Шапчани проти не предају."
„Кад Јаков тако без војске дође у Чокешину Ћурчија га запита: ‘Камо ти војска?’, а кад му он каже да више војске неће доћи и да није потребно, онда Ћурчија почне казивати како је он тајно био у Љешници и како Турака има много и како су наумили да запале Чокешину, итд. Него велим ако сада више војске не може доћи, а ми се уклонимо да не гинемо лудо без невоље, па ако Турци запале намастир народ ће га опет начинити као што је и до сада радио, али ми када изгинемо око тијех зидина нас нико не може повратити ни оградити. А Турци се не смију далеко одмакнути од Дрине, него ће се опет вратити у Љешницу на конак, у том ћемо ми прикупити још војске, па ћемо онда гледати да их сачекамо и разбијемо. Јаков није могао Ћурчију послушати, нити му је могао казати зашто га не може послушати, а друге харамбаше које су онђе биле може бити из зависти што је Ћурчија из друге земље, тајно код Јакова отиђу и стану тихо говорити да се Ћурчија поплашио Турака или да је турски ухода, па говори оно што је за Турке пожељно. Тако они наговоре Јакова, те он Ћурчију јавно осрамоти и искара говорећи му да се поплашио од Турака и да са Турцима бој бити није бабе прњити по мраку, и ако се боји да се у њему људско сјеме не затре, он нека бјежи. Ја ћу вели у име Бога без тебе Турке дочекати и разбити. Ћурчија се на то страшно разљути и рече када можете и без мене то је још боље да вам да Бог срећу па заметнувши пушку на раме викну: Јунаци ко је мој за мном! Па се окрете у Цер а за њим сви његови људи. Србаља ту свега није било триста људи, а отишавши за њим једна четвртина не остаде их много.“
Вук Караџић
Споменик браћи Недић у Осечини
Ђорђе Ћурчија
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%8B%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B8%D1%98%D0%B0
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%82%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5_%D0%8B%D1%83%D1%80%D1%87%D0%B8%D1%98%D0%B0
____________________________________________________________________________
Оваква једна машина увелико би нам свима олакшала посао.
На жалост свих нас, она је још увек у домену научне фантастике!
На жалост свих нас, она је још увек у домену научне фантастике!
__________________________________________________________
Наречја
Штокавско наречје
Кајкавско наречје
Чакавско наречје
sr.wikipedia.org/sr/%D0%A7%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%87%D1%98%D0%B5
|
|
|
Дијалекти српског језика
|
Призренско - тимочки дијалекат
|
Косовско - ресавски дијалекат
|
|
- староштокавски дијалекат
- екавски изговор - говори се на простору од Призрена на југу до реке Тимок на северу - постоји један нагласак, налик краткосилазном, који може бити на било ком слогу у речи Примери: Ти писујеш(пишеш). Он спије(спава). Ми појемо (певамо). Ова је кућа на мојега брата. Дај на то дете леба да не плаче. |
- староштокаваски дијалекат
- екавски изговор - говори у Централном подручју Србије, правцем североисток - југозапад. То је говор којим се говори у Метохији, на Копаонику, долином Западне и Велике Мораве, у источној Србији (Неготин, Зајечар) и источном Банату (Вршац са околином). Западна граница овог говора иде низ реку Ибар, до њеног утока у Западну Мораву, преко Крагујевца и Крагујевачке Раче, Смедерева и Смедеревске Паланке, тик уз Београд. |
Зетско - рашки (јужносанџачки)
- старији штокавски дијалекат
- (и)јекавски изговор
- почиње од Пераста и Улциња на југу и југозападу,
те се простире све до границе са Албанијом. Обухвата највећи део Црне Горе,
као и делове Србије око Санџака.
- (и)јекавски изговор
- почиње од Пераста и Улциња на југу и југозападу,
те се простире све до границе са Албанијом. Обухвата највећи део Црне Горе,
као и делове Србије око Санџака.
|
Шумадијско - војвођански дијалекат - млађи штокавски дијалекат
- екавски изговор - у највећем делу северозападне Србије, у Срему, Шумадији, Београду, највећем делу Бачке и Баната (осим крајње северозападног дела Бачке, где се говори икавски и крајњег југоисточног дела Баната, који је захваћен косовско-ресавским дијалектом). Овим дијалектом говоре и Срби у Мађарској и Румунији. |
Источнохерцеговачки дијалекат - млађи штокавски дијалекат
- (и)јекавски изговор - говори се у у источној Херцеговини (југоисточна Босна и Херцеговина и западна Црна Гора), западној Србији, као и у Хрватској |
Књижевно стваралаштво на дијалектима
|
РЕЧЕ МИ ЈЕДАН ЧОЕК (одломак) Рече ми један чоек на једном месту, код једног чоека, једну ствар, не могу ти рећи ђе, одма би се сетио који је. Таман се дан од ноћи одвајао, кад оно, но је боље да не знамо ни ја ни ти за ово, и ђе ти бијаг почео причат, таман у цик зоре, а зове неко по имену та и та, дође ту и ту, у томе у чему си, те ја из онијег стопа, ја с ове банде, он с оне, ојд, ојд, ојд, бољ, бољ, бољ, кад имам кога и виђет. Само ја ово с тобом, да остане међу нама, кажем ти ко тебе, ово ти причам с ову страну врата, то знамо ја и ти и црна земља, то није да речеш ко било и о чему било, но заиста бираник између нас, без омрази и икакве иле, знаш га ти посигур. Те ти он мене тупа и тупа, да те страг увати, да не вјерујеш ушима, да се то може десити ономе чоеку, није чоче — јес богоми, — ама велиш ли — велим, све истинску истину, истинит чоек, није од онијег, вишега чуда нијесам чуја у моје дневи. Матија Бећковић 
|
КРВНА ОСВЕТА ПЕРКА КИРИЛОВА (одломак) Ујала на ме комарчадија ћортисала погана жгадија кидисало са свакоје стране, да је иђе иког да одбране памтио би – врнут не би мого, памтио би – с ума не би смео! Оба ока оће да ишћера! Зврнда и ноћ, а зврнда и дању, не мош капак на око навући! Није вако раније бивало, са свакијем могло се љуцкије, ма са овим ни рђа не може! По свуној би оно бургијало, оба су ми ува заглунула, мозак ми је от јада проврио от њиова шкевтања и драња! Баш ко авет по пећини вришти, завијају ко гладни курјаци, кâно празна воденица треште, исколаче ко гладна година, а шкеврћу ко бијесна пашчад! То кидише ко пуаћ у амбар, а најаше ко буаћ у купус, а удари к' обад у говеда, а наврло ко манито јуне кадно види младу ђетелину! То ујаше ко оро у кокош, ко у шуми крештавац закрешти, не зазире ни од животиње, а камоли от жива инсана! Лазар Ђачић 
|
_______________________________________________________________________________________
Будућност у коју верујемо...
________________________________________________________________________________________
Екавски и (и)јекавски изговор
1. Кратко Е, дуго Е
2. Испред гласова Ј, Љ, О и (и)јекавском изговору уместо старог гласа јат стоји И
3. У (и)јекаском иѕговору јотују се гласови Л, Н
4. Нема јотовања у примерима ДЈ, ТЈ
посљедњи пошљедњи
увијек увјек
гнијездо гњездо
дјевојка ђевојка
дјетета (дијете) дијетета
увијек увјек
гнијездо гњездо
дјевојка ђевојка
дјетета (дијете) дијетета
|
|
Бојан Јокановић
Цртежи и карикатуре
Цртежи и карикатуре
Бојан Јокановић
Цртежи и карикатуре
Цртежи и карикатуре
_____________________________________________________________________________
Ропство постоји и данас...
Ипак...
___________________________________________________________________________________________
Језици националних мањина у Републици Србији
|
Мађарски језик
|
Албански језик
|
|
_________________________________________
|
____________________________________
|
|
Украјински језик
|
Бугарски језик
|
|
|
|
|
_______________________________________
Ромски језик
|
___________________________________________
Румунски језик |
|
__________________________________________________________
|
_________________________________________________________
|
|
Русински језик
|
Словачки језик
|
|
_________________________________________________________
|
|
|
Хрватски језик
|
___________________________________________________________________________________________
Свратите и ви на једну партију.
____________________________________________________________________________________________
"Немушти језик", народна приповетка
|
|
_______________________________________________________________________________________
Научи да препознаш ајкуле...
Pawel Kuczynski
_________________________________________________________________________
,,Ловац у житу", Џером Дејвид Селинџер
,,Ловац у житу", Џером Дејвид Селинџер
- објављен 1951. године
- проза у траперицама
- егзистенцијалне стрепње младе генерације после Другог светског рата
- бунт против лицемерја и лажи у свету коме припада главни јунак
- сам аутор је рекао да у роману има доста аутобиографског
- супротност између света младих и света одраслих
- приповедач - бунтовник у сукобу са светом одраслих
- његов језик је нов - жаргон њујоршке омладине
,,Роман описује дешавања из живота Холдена Колфилда, седамнаестогодишњака који је због четири негативне оцене и своје немогућности прилагођавања избачен из школе у Пенсилванији. Холден је у потрази за самим собом и сврхом свог постојања. Радња романа одвија се за време његовог тродневног лутања Њујорком. За време боравка у Њујорку сусреће часне сестре, проститутку и нног сводника, сестру Фиби, бившу девојку Сели, бившег друга Карла те бившег професора Антолинија. Уместо да му помогну да преброди кризу, сви су га ти сусрети и разговори учинили још усамљенијим и потиштенијим него што је био пре тога.
Холдену често у сећања долази покојни брат Елие. Братова га је смрт страшно погодила и често би га се сетио у тим тешким моментима. Највећа му је нада у спас била његова млађа сестра Фиби коју је неизмерно волео. Осим Фиби и Елија, има и брата Д. Б.-а који ради као писац у Холивуду.
Усамљеност, потиштеност, бес, љутња, отуђеност те незаинтересованост за људе, свет и властити живот довели су га до депресивнога стања. Холден одбија да се подвргне суставу који му није по вољи и доживљава психички слом. Симболика наслова Ловац у житу открива се у Холденовом разговору са сестром: на Фибино питање постоји ли ишта на овоме свету шта би он волео да буде Холден одговара да би, иако то звучи лудо, волео да буде ловац у житу. Другим речима, Холденова је жеља била спасити децу којој прети пад у провалију – свет одраслих. Холден се на крају враћа кући и одлази на лечење."
преузето са https://www.lektire.rs/lovac-u-zitu-dz-d-selindzer/
www.bbc.com/serbian/lat/svet-57838637
_______________________________________________________________________________________
"Горски вијенац", Петар II Петровић Његош
_______________________________________________________________________________________
"Горски вијенац", Петар II Петровић Његош
|
|
|
У овом одломку из филма "Горски вијенац" налази се чувени монолог игумана Стефана (,,Ја сам проша сито и решето..."), само је овде, вероватно због потреба филма, дат као дијалог између владике Данила и игумана Стефана. |
|
|
.
|
|
|
|
Било је и оваквих интерпретација. Ми поштујемо свачији избор. одломак из филма " Мртав ладан" |
Његошев маузолеј на Ловћену
|
|
|
|
На стогодишњицу Његошеве смрти 1951. године, Влада НР Црне Горе одлучује да се на Ловћену, умјесто постојеће Капелице подигне Маузолеј достојан имену и дјелу великог пјесника. За израду пројекта ангажован је познати хрватски вајар Иван Мештровић. У изради архитектонских рјешења Мештровићу је помагао архитекта Харолд Билинић, а у вајарској обради кипар Андрија Крстуловић.
Монументални комплекс, грађен од 1970. до 1974. године, простире се по цијелом Језерском врху. Обухвата прилаз до тунела кроз који се провлаче 461 степеница, плато и предворје Маузолеја, стазу и гувно-видиковац са којег се пружа импресиван поглед на већи дио Црне Горе.
Маузолеј је ансамбл архитектонских и умјетничких остварења која сачињавају: атријум на чијем је средишту бунар тежине 4 тоне, портици са лијеве и десне стране, двије каријатиде - Црногорке у народној ношњи исклесане у црном мермеру, тешке осам тона, високе око 4,50 метара.
Крипта - капела, је најимпресивнији дио Маузолеја. Изграђена је од тамно-зеленог мермера са шест бочних и једном централном нишом. На висини од 9 м свод је прекривен мозаиком са 200 000 позлаћених плочица. Његошева гранитна фигура тешка 28 тона и висока 3,74 м, доминира испред централне нише. У самом прочељу је мермерни саркофаг са Његошевим остацима. На надгробној плочи исклесани су у рељефу црногорски грб и крст - симболи Његошеве духовне и свјетовне власти.
Монументални комплекс, грађен од 1970. до 1974. године, простире се по цијелом Језерском врху. Обухвата прилаз до тунела кроз који се провлаче 461 степеница, плато и предворје Маузолеја, стазу и гувно-видиковац са којег се пружа импресиван поглед на већи дио Црне Горе.
Маузолеј је ансамбл архитектонских и умјетничких остварења која сачињавају: атријум на чијем је средишту бунар тежине 4 тоне, портици са лијеве и десне стране, двије каријатиде - Црногорке у народној ношњи исклесане у црном мермеру, тешке осам тона, високе око 4,50 метара.
Крипта - капела, је најимпресивнији дио Маузолеја. Изграђена је од тамно-зеленог мермера са шест бочних и једном централном нишом. На висини од 9 м свод је прекривен мозаиком са 200 000 позлаћених плочица. Његошева гранитна фигура тешка 28 тона и висока 3,74 м, доминира испред централне нише. У самом прочељу је мермерни саркофаг са Његошевим остацима. На надгробној плочи исклесани су у рељефу црногорски грб и крст - симболи Његошеве духовне и свјетовне власти.
|
Петар II Петровић Његош (одговарање) Постоји и превод на земунски... Волимо српски језик 
|
|
Цитат:
________________________________________________________________________________________
Као да наставницима српског није доста њиховог посла, сад још морамо да вас научимо да читате и графиконе.
Па добро, што се мора није тешко!
Мислим, тешко је, ал' се мора.
Ионако ми никад није била јасна ова изрека.
Па добро, што се мора није тешко!
Мислим, тешко је, ал' се мора.
Ионако ми никад није била јасна ова изрека.
|
|
Ето, научили сте!
___________________________________________________________________________________________
Ђура Јакшић
песник и сликар
песник и сликар
Јакшић и Мила
Ђура се обрео у Кикинди, октобра 1855, убрзо после незаборавног дружења са Змајем у Бечу и пола године учења сликарства у Минхену. "Како сам дошао ни сам не знам" — јавио је пријатељу Ђорђу Поповићу, уреднику "Седмице" у Новом Саду. Имао је тек 23 године — "пун огња песничког, али још у врењу". Надао се да ће у банатској вароши моћи да живи од сликарства — од "моловања" икона за цркве, светаца за породице, портрета за богате.
Али, дочекала га је хладна Кикинда, паорска, далека од сваке уметности. Животарио је у кући Саве Прекајског, приземљуши, а у суседним двориштима "дизали су се пластови сена и одасвуда мирисало је на балегу". У соби с улици — делаоници, како ће звати свој сиромашни атеље, Ђура је "кичицом радећи, хлеба себи зарађивао, а пером опет давао одушка својим осећањима". У њему се боре "два духа, две музе, две уметности: сликарство и песништво" — писаће Љубомир Лотић.
Ђура дању самује, а зимске вечери проводи у крчми "Код белог крста", на гласу у вароши, где се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова муза — љубав. Ту се све и збило: и Мила, и занос, и песма, и слика.
У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. "Оне су служиле, оне наплаћивале, оне забављале, па... оне, односно она — Мила — и привлачила госте" — открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај пријатељски запис Бен Акибе — "Мила. (Прва љубав Ђуре Јакшића)", прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић. Она је "малда, лепа, ватрених очију, танка струка". Служила је и Ђуру — пио је сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице: "Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео други да га послужи, чекао је док Мила прође крај стола па јој је ћутећи додао чашу. А кад му је она донела пуну бледог иђошкога рампаша, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и испио чашу до дна".
Ђура се толико загледао у Милу "да намисли да се ожени њоме", али није имао "куражи да јој открије своју љубав... ма да је и Мила показивала интересовање за њ. Он је по ваздан по столу или на хратији цртао њену слику и у томе се толико извештио, да ју је напамет радио, што је Мили јако годило" — тврди Милорад Павловић, а ови фрагменти из његовог записа из 1925. личе на увод о настајању портрета "Девојка у плавом". Усхићен Милом, Ђура је поново пропевао, после дужег ћутања, па јавља Поповићу у Нови Сад: "Песама имам сјасет божји а бићеји и више"... Заљубљени Ђура не избија из крчме: тамо је Мила, тамо Ана. Мили је 21, Ани 19 година.
"Једног дана — прича Нушић — Мила нестаде, оде у госте: "Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило... да се неће никад ни вратити". Тада се изјадао у четири строфе песме "Мила".
Али, та песма одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији доживљај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе. А хармонију њених једноставних речи, за грло стеже рефрен чежње за Милом: "Ана точи, Ана служи, / Ал' за Милом срце тужи". Та песма из стегнутог грла је Ђурина истина, а рефрен, јединствен у нашој лирици, опекотина неузвраћене љубави.
Ђурин удес почео је крајем 1856, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен управник био је Јова Кнежевић, а главни редитељ и драматург Ђура-Ђурка Рајковић. Тада се Ђури догодило да није могло горе: песму "Мила" показао је "никоме другом но Ђури Рајковићу" А он, Рајковић, већ се био загледао у Милу, на што она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више од "молера"!
Али, дочекала га је хладна Кикинда, паорска, далека од сваке уметности. Животарио је у кући Саве Прекајског, приземљуши, а у суседним двориштима "дизали су се пластови сена и одасвуда мирисало је на балегу". У соби с улици — делаоници, како ће звати свој сиромашни атеље, Ђура је "кичицом радећи, хлеба себи зарађивао, а пером опет давао одушка својим осећањима". У њему се боре "два духа, две музе, две уметности: сликарство и песништво" — писаће Љубомир Лотић.
Ђура дању самује, а зимске вечери проводи у крчми "Код белог крста", на гласу у вароши, где се пило добро вино и бермет из Карловаца. Неочекивано, ту га је обузела нова муза — љубав. Ту се све и збило: и Мила, и занос, и песма, и слика.
У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. "Оне су служиле, оне наплаћивале, оне забављале, па... оне, односно она — Мила — и привлачила госте" — открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај пријатељски запис Бен Акибе — "Мила. (Прва љубав Ђуре Јакшића)", прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић. Она је "малда, лепа, ватрених очију, танка струка". Служила је и Ђуру — пио је сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице: "Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео други да га послужи, чекао је док Мила прође крај стола па јој је ћутећи додао чашу. А кад му је она донела пуну бледог иђошкога рампаша, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и испио чашу до дна".
Ђура се толико загледао у Милу "да намисли да се ожени њоме", али није имао "куражи да јој открије своју љубав... ма да је и Мила показивала интересовање за њ. Он је по ваздан по столу или на хратији цртао њену слику и у томе се толико извештио, да ју је напамет радио, што је Мили јако годило" — тврди Милорад Павловић, а ови фрагменти из његовог записа из 1925. личе на увод о настајању портрета "Девојка у плавом". Усхићен Милом, Ђура је поново пропевао, после дужег ћутања, па јавља Поповићу у Нови Сад: "Песама имам сјасет божји а бићеји и више"... Заљубљени Ђура не избија из крчме: тамо је Мила, тамо Ана. Мили је 21, Ани 19 година.
"Једног дана — прича Нушић — Мила нестаде, оде у госте: "Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило... да се неће никад ни вратити". Тада се изјадао у четири строфе песме "Мила".
Али, та песма одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији доживљај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе. А хармонију њених једноставних речи, за грло стеже рефрен чежње за Милом: "Ана точи, Ана служи, / Ал' за Милом срце тужи". Та песма из стегнутог грла је Ђурина истина, а рефрен, јединствен у нашој лирици, опекотина неузвраћене љубави.
Ђурин удес почео је крајем 1856, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен управник био је Јова Кнежевић, а главни редитељ и драматург Ђура-Ђурка Рајковић. Тада се Ђури догодило да није могло горе: песму "Мила" показао је "никоме другом но Ђури Рајковићу" А он, Рајковић, већ се био загледао у Милу, на што она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више од "молера"!
|
"Убио га Бог молерски, само да не штампа а какав је и то ће учинити — говорила је преплашена девојка.
А 'молер' боме ни пет ни шест, него одиста штампа песму у 'Седмици'" — сведочи Нушић о великом обрту идиле. У том "листу за науку и забаву" у Новом Саду, "Мила" је објављена "У недељу 19. августа 1856". Ђура се сакрио иза псеудонима "Теорин". Није имао куражи да се потпише? Или је желео да остане тајна ко то тужи за Милом из крчме "Код белог крста"? делови текста Новице Јовановића |
|
"Девојка у плавом"
|
МИЛА
"Вина, Мило!" — орило се, Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више! Оно мало веселости, Што имаше добри гости, То код Миле оставише. Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали', — Ма се растō бела света — Место чаше од бермета, Отрова би прогутали. Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Ко да игра? Ко да пева? Ко да жедни? Ко да пије? Ко ли бригу да разбије? — Неста Миле, неста ћева! Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи! Стихови Ђуре Јакшића, 1856 |
"Отаџбина"
|
Песма "Отаџбина" објављена је 1875. године у првом броју часописа "Отаџбина", који је покренуо Владан Ђорђевић. Песма је настала у време које је за Србију било од пресудног значаја, време припреме Србије за коначно ослобођење од Турака. Зато је песма написана повишеним тоном, са наглашеним родољубљем, а ти се потруди да је рецитујеш управо тако. |
|
_______________________________________________________________________
Јован Јовановић Змај
Тужна срећа Чика Јове Змаја
Кажи ми, кажи, како да те зовем. Кажи ми, какво име да ти дам…можда су најпознатији стихови овог песника, правника и лекара. Најпре је био познат под надимком Киш Јанош, затим Змај, а деца га углавном знају као Чика Јова Змај. Рођен је 1833. године у угледној грађанској породици у Новом Саду. Растао је у сеновитој Улици Златна греда, и данас једном од најтиших новосадских сокака у старом делу града. У овом граду је завршио средњу школу и започео гимназијске дане које је наставио у Халашу и Пожуну.
Кажи ми, кажи, како да те зовем. Кажи ми, какво име да ти дам…можда су најпознатији стихови овог песника, правника и лекара. Најпре је био познат под надимком Киш Јанош, затим Змај, а деца га углавном знају као Чика Јова Змај. Рођен је 1833. године у угледној грађанској породици у Новом Саду. Растао је у сеновитој Улици Златна греда, и данас једном од најтиших новосадских сокака у старом делу града. У овом граду је завршио средњу школу и започео гимназијске дане које је наставио у Халашу и Пожуну.
Змај Јовина улица некад
ОДАКЛЕ ЗМАЈ?
Добар познаник аутора чувене Ризнице песма, Лаза Костић, писао је да су Јовановића звали Киш Јанош, што на мађарском значи Мали Јован. Тако су познаници звали и Јовановог деду због ниског раста који је наследио и његов унук. Касније песник добија надимак Змај. Овом надимку се Лаза Костић отворено чудио и говорио: Зар онај омањи, вижљави, лепушкасти, милокрвни младић – и змај?У ствари, Јован Јовановић је 1864. године покренуо сатирични лист до чијег је имена дошао игром речи. Наиме, 3. мај по јулијанском календару био је дан одржавања Мајске скупштине 1848. године, када су Срби у Сремским Карловцима добили аутономију којом нису били задовољни. Живели су у уверењу да их је бечки двор изиграо. Тако је 3. мај постао Змај, назив једног часописа и вечити надимак једног од најплоднијих песника српског романтизма.
Добар познаник аутора чувене Ризнице песма, Лаза Костић, писао је да су Јовановића звали Киш Јанош, што на мађарском значи Мали Јован. Тако су познаници звали и Јовановог деду због ниског раста који је наследио и његов унук. Касније песник добија надимак Змај. Овом надимку се Лаза Костић отворено чудио и говорио: Зар онај омањи, вижљави, лепушкасти, милокрвни младић – и змај?У ствари, Јован Јовановић је 1864. године покренуо сатирични лист до чијег је имена дошао игром речи. Наиме, 3. мај по јулијанском календару био је дан одржавања Мајске скупштине 1848. године, када су Срби у Сремским Карловцима добили аутономију којом нису били задовољни. Живели су у уверењу да их је бечки двор изиграо. Тако је 3. мај постао Змај, назив једног часописа и вечити надимак једног од најплоднијих песника српског романтизма.
МУЗА НА ЗЕМЉИ
Змај је био од оних мушкараца (данас ретких) који су чврсто стајали иза фразе „Волиш једном у животу” и није се либио да своју огромну љубав јавно исказује. У неким изворима може се наћи податак да је Јован, пре женидбе, симпатисао две девојке, Манојловићеву и Пинторовићеву, али његова једина и највећа животна љубав била је његова супруга Еуфросина Ружа Личанин.
Њихова прича почела је једног дана кад је Змај пошао у посету својој болесној сестри од тетке, Пави Нешковић. Док је седео поред сестрине постеље, на вратима болничке собе појавила се њена другарица. Умилна девојка из суседства са чудним, необичним и ретким именом – Еуфросина Личанин. Она је била ћерка новосадског трговца Павла Личанина и његове супруге Паулине. Право име јој је било Еуфросина, мада се у неким документима може срести и Розина или Јевросима. Ипак, најпознатије је остала као Змајева Ружа. Девојка којој је посветио стихове:
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
У Ружи је Змај нашао жену својих снова. Одушевљавала га је нежношћу, одмереношћу и великом унутрашњом духовном снагом за којом је целог живота жудео. О Ружиној посебности говорио је још један великан српске уметности – Ђура Јакшић: „Била је нешто мало, лепушкасто, а притом и лако и лукаво. Знаш, ја то као молер (сликар) по визиономији слутим, а за друго знаће Киш” (Ђура је Змаја звао Киш Јанош).
Змај је био од оних мушкараца (данас ретких) који су чврсто стајали иза фразе „Волиш једном у животу” и није се либио да своју огромну љубав јавно исказује. У неким изворима може се наћи податак да је Јован, пре женидбе, симпатисао две девојке, Манојловићеву и Пинторовићеву, али његова једина и највећа животна љубав била је његова супруга Еуфросина Ружа Личанин.
Њихова прича почела је једног дана кад је Змај пошао у посету својој болесној сестри од тетке, Пави Нешковић. Док је седео поред сестрине постеље, на вратима болничке собе појавила се њена другарица. Умилна девојка из суседства са чудним, необичним и ретким именом – Еуфросина Личанин. Она је била ћерка новосадског трговца Павла Личанина и његове супруге Паулине. Право име јој је било Еуфросина, мада се у неким документима може срести и Розина или Јевросима. Ипак, најпознатије је остала као Змајева Ружа. Девојка којој је посветио стихове:
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
У Ружи је Змај нашао жену својих снова. Одушевљавала га је нежношћу, одмереношћу и великом унутрашњом духовном снагом за којом је целог живота жудео. О Ружиној посебности говорио је још један великан српске уметности – Ђура Јакшић: „Била је нешто мало, лепушкасто, а притом и лако и лукаво. Знаш, ја то као молер (сликар) по визиономији слутим, а за друго знаће Киш” (Ђура је Змаја звао Киш Јанош).
|
ИДЕАЛНА ЉУБАВ У ИДИЛИЧНОЈ АТМОСФЕРИ
Убрзо након упознавања развила се обострана љубав. У својој двадесет осмој години песник је запросио Ружу која је тада имала само седамнаест година. Венчали су се 1862. године, и крајем исте добили првог сина Мирка. У наредним годинама Ружа му је подарила још четворо деце. Инспирисан љубављу према деци и супруги, написао је збирку песама „Ђулићи“. Ову збирку Змај је заправо почео да пише одмах након упознавања будуће супруге. Писао ју је и као срећни вереник и муж, а допунио након рођења сина. Ову интимну лирику назвао је према турској речи за ружу – гüл. У време романтизма било је популарно писање такозваних розалијума (лат. росариум, од речи роса, росае ф. што значи ружа), циклуса љубавних песама. Код Змаја се догодила срећна околност да се његова муза управо звала као један од најлепших цветова. |
|
|
Збирка Ђулићи је својеврсан дневник топлих, нежних, чистих и снажних емоција. Многи песници, очарани физичком лепотом својих вољених, песме су посвећивали управо тој особини једног бића. Змај у својим песмама није описивао лепоту своје драге, већ своја осећања, расположења, одушевљења и срећу коју му доноси живот са његовом драгом и њиховом децом. Овај лирски циклус садржи 73 песме потпуно различите по форми, обиму, природи стиха.
Певање у Ђулићима је одмерено, уздржано, чедно и пристојно – нема чулних експлозија, нема сензуалности, љубавних екстаза. О љубави се пева смерно и кротко. Осећања су смирена и племенита. Све у духу патријархалне склоности. Баш зато из њега зрачи љупкост и умиљатост. Уз све то, исказивана љубав према жени је снажна, искрена и доживљена – то је идеална љубав у идиличној атмосфери. |
НЕСРЕЋА НЕ ДОЛАЗИ САМА
Годину дана након венчања Змај одлази у Пешту, где ће бити управник Текелијанума, актуар и деловодитељ Матице српске. Упоредо је у овом граду наставио своје образовање, да би крајем 1869. године завршио студије медицине. Наредне године враћа се у домовину и почиње да ради као лекар у Новом Саду и Панчеву. Овај период донеће песнику немерљиву несрећу. Као да се цео универзум уротио да сву тугу спусти на плећа једног човека. До 1872. године умрло је четворо Јованове деце – Мирко, Тијана, Сава и Југ. Ни детињство нису доживели. Убрзо након њиховог одласка, исцрпљена тугом и болешћу умире песникова муза и животна љубав. Ружа је умрла у Панчеву 1872. године оставивши Јову са тек рођеном ћерком Смиљком, јединим њиховим дететом које је наџивело мајку. Након великих трагедија Јова усваја две девојчице, Марију и Анку. Са своје три мезимице сели се у Футог. Али, отац српске дечје поезије као да је над својом судбином носио зачарани круг несреће, бола, туге и неспокоја. Не доживевши други рођендан, умире и последње Ружино дете, Смиљка. Ако је и могао да нађе утеху за све што га је задесило, онда ју је проналазио у Марији и Ани. Но, и њих ће наџивети. Обе су умрле 1901. године.
Чудно је то колико човек несреће може поднети. Јован Јовановић Змај се од своје бранио писањем песама. Породична трагедија била му је инспирација за писање друге збирке посвећене породици.Ђулићи увеоци је збирка елегичних песама. Горка, дубока, проткана лавином емоција изазваних низом немилосрдних умирања.
Кроз своју лирику Чика Јова Змај усрећио је, васпитао и одгајио генерације малишана, а није имао бар мало зрнце среће да ужива у одрастању своје деце и љубави његове Руже. Умро је у Сремској Каменици 1904. године.
Тијана Курћубић
Годину дана након венчања Змај одлази у Пешту, где ће бити управник Текелијанума, актуар и деловодитељ Матице српске. Упоредо је у овом граду наставио своје образовање, да би крајем 1869. године завршио студије медицине. Наредне године враћа се у домовину и почиње да ради као лекар у Новом Саду и Панчеву. Овај период донеће песнику немерљиву несрећу. Као да се цео универзум уротио да сву тугу спусти на плећа једног човека. До 1872. године умрло је четворо Јованове деце – Мирко, Тијана, Сава и Југ. Ни детињство нису доживели. Убрзо након њиховог одласка, исцрпљена тугом и болешћу умире песникова муза и животна љубав. Ружа је умрла у Панчеву 1872. године оставивши Јову са тек рођеном ћерком Смиљком, јединим њиховим дететом које је наџивело мајку. Након великих трагедија Јова усваја две девојчице, Марију и Анку. Са своје три мезимице сели се у Футог. Али, отац српске дечје поезије као да је над својом судбином носио зачарани круг несреће, бола, туге и неспокоја. Не доживевши други рођендан, умире и последње Ружино дете, Смиљка. Ако је и могао да нађе утеху за све што га је задесило, онда ју је проналазио у Марији и Ани. Но, и њих ће наџивети. Обе су умрле 1901. године.
Чудно је то колико човек несреће може поднети. Јован Јовановић Змај се од своје бранио писањем песама. Породична трагедија била му је инспирација за писање друге збирке посвећене породици.Ђулићи увеоци је збирка елегичних песама. Горка, дубока, проткана лавином емоција изазваних низом немилосрдних умирања.
Кроз своју лирику Чика Јова Змај усрећио је, васпитао и одгајио генерације малишана, а није имао бар мало зрнце среће да ужива у одрастању своје деце и љубави његове Руже. Умро је у Сремској Каменици 1904. године.
Тијана Курћубић
"Светли гробови"
"Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!"
Његош
"Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!"
Његош
_____________________________________________________________________________
|
Књижевност (одговарање на крају првог полугодишта) |
|
___________________________________________________________________________________________
Оскар Давичо
Дела:
|
|
|
|
_________________________________________________________________________________
Велика жеља бившег основца!
Велика жеља бившег основца!
Јер ви знате шта ћете бити?
Упс!!! Грешка!!!
Упс!!! Грешка!!!
Бојан Јокановић
Шта год да будете, будите писмени!
Шта год да будете, будите писмени!
____________________________________________________________________________________
Лутају само они без циља!
_______________________________________________________________________________________
Вук Караџић
Ако свако уради онолико колико је способан, народ неће пропасти.
Вук Стефановић Караџић
Вук Стефановић Караџић
О народним певачима
Филип Вишњић
Филип Вишњић
Тешан Подруговић
Старац Милија
________________________________________________________________________________________
Многи се још питају шта је!
_________________________________________________________________________________________
Милован Видаковић и Вук Караџић
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:polemika-vuka-i-vidakovica
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:polemika-vuka-i-vidakovica
Милован Видаковић
|
|
_________________________________________________________
Хоћете ли је ви имати?
________________________________________________________________________________________
Функционални стилови
(начин употребе језика)
(начин употребе језика)
|
|
|
|
_________________________________________________________________________________________
Бирократски језик
Загуљено изражавање од стране неписмених или људи са слабо развијеним нервним системом(не мора да значи). Ако ти слабо иде састављање простопроширених реченица, бирократски језик ти може помоћи да на проста питања одговориш дугим, неповезаним одговором, само да би прикрио оно што не знаш.
Најчешће га користе политичари и људи у администрацији. Што више речи искористиш да би нешто рекао, изгледаћеш паметнији.
Дође к'о зачин Це у супу.
Вукајлија
(РЕЧНИК СЛЕНГА)
Најчешће га користе политичари и људи у администрацији. Што више речи искористиш да би нешто рекао, изгледаћеш паметнији.
Дође к'о зачин Це у супу.
Вукајлија
(РЕЧНИК СЛЕНГА)
Лектура и коректура
Бирократски језик има своје своје беџеве...
|
|
Избегавајте их!
Лектура и коректура
Лектура и коректура
Лектура и коректура
_________________________________________________________________________________________
Позајмљенице из других језика
|
|
|
|
|
|
Треба разликовати моду и помодарство!
|
|
|
Сори, али не каже се сори...
|
Осим кад је пише водитељка...
|
|
|
|
Лектура и коректура
Још мало о туђицама...
Боб Живковић
_______________________________________________________________________________
Занимљиво....
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
"Мемоари", Прота Матеја Ненадовић
Прота Матеја Ненадовић био је једна од најзначајнијих личности свога времена.
О његовом животу можеш прочитати на...
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
О његовом животу можеш прочитати на...
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
|
|
|
Алекса Ненадовић, отац Проте Матеје
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B |
Јаков Ненадовић, брат Алексе Ненадовића
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B |
"Као што многогодишњи храст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга децо моја, и ја, ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле, - осећам сада да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби и све се ближе гробу прикучује.
Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; са царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих, живео у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивале су заповести из мојих уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити ни у несрећи очајавати."
"Мемоари"
Казује Љуба Тадић
Поставка "Сеча кнезова" у музеју „Муселимов конак“ у Ваљеву, згради у којој су били заточени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин
"Мемоаре" је, после смрти Проте Матеје, објавио је Протин син Љубомир Ненадовић.
__________________________________________________________________________________________
"Писма из Италије", Љубомир Ненадовић
Љубомир Ненадовић
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9D%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
______________________________________________________________________________________
"Женидба Милића Барјактара", народна балада
... Додатно поткрепљење овом сазнању јесте балада „Женидба Милића барјактара“. Иако се у песми у каталогу сватова појављују познати јунаци из 17. века, сам главни јунак није историјски позната личност, а место радње је смештено на широком подручју. Покушај женидбе „главитог јунака“ Милића барјактара девојком која је својом лепотом равна чуду завршава се трагично, смрћу несуђених младенаца.
Пажљивим ишчитавањем могу се и у овој песми открити трагови старијег, митског значења. Тада се може закључити да је према својим атрибутима Милић барјактар персонификација сунца. Тражећи девојку, „он обиђе земљу и градове / од истока паке до запада“. По коначно пронађену изабраницу Милић креће изјутра, а кући се враћа увече. После смрти сахрањују га „куда јарко смирује се сунце“. Насупрот њему, девојка је у овој песми персонификација зоре. И она се својим атрибутима повезује са светлошћу, али са светлошћу која се пробија кроз препреку:
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле.
Распитујући се за порекло њене чудесне лепоте Милић је везује за светлосне елементе:
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
И судбина младенаца у песми повезана је са природним силама које они оличавају. Зора претходи појављивању сунца и самим тим она престаје (умире) када се сунце појави. Због тога што сунце и зора никад не могу да деле небо, ни Милић барјактар и његова невеста не могу заједно да стигну до његовог двора. Пошто се, за разлику од сунца које прелази читав небески свод и нестаје на западу, зора повезује само за источно небо, девојку сватови сахрањују „откуда се јасно сунце рађа“. Потврда овог везивања Милића и Љепосаве за западно и источно небо налази се и у туговање Милићеве мајке, која у залазећем сунцу препознаје сина, а у излазећем жељену а недочекану снаху.
Сватови се у песми могу поистоветити са звездама. У зору су звезде још видљиве на небу, а када се роди сунце, оне нестају и појављују се поново тек када сунце зађе. Милић барјактар растаје се са својим сватовима чим девојка умре и буде сахрањена. Након тога, он даље кући путује сам. Сватови се у Милићевом двору појављују тек наком његове смрти.
Митско се може препознати и у лику девојчиног оца, Вида Маричића. У његовом имену могу се тражити сећања на старо словенско божанство, а он се својим атрибутима везује за хтонски свет, будући да зету поклања, „врана коња, брате, без биљеге“ и „бојно седло од шимшир дрвета“.
Поред осталог, у песми је јасно видљиво и присуство старих веровања и обичаја. Најистакнутије је веровање у урок и урокљивост. Све што је претерано, што се издвојило својим квалитетима од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, подложно је уроку, па је тако и Милићева невеста „рода урокљива“. Водећи девојку, сватови праве буку и грају не би ли растерали демоне, будући да је девојка њиховом утицају најизложенија на преласку са старог на ново огњиште, када више није под окриљем заштитника своје старе породице, а још није ступила под окриље заштитника нове. Ипак урок, чије је дејство приказано као судбинско и неминовно, стиже девојку, и то у гори. Гора је прихваћена као хтонско место, место превласти демона и зато они управо успевају да нападну девојку.
Ако се прати кодекс који налажу народна веровања, онда је и Милић својим поступцима допринео трагичном исходу. Као што његова невеста својом чудесном (неземаљском) лепотом ремети равнотежу, тако се он својим понашањем огрешио о правила и радње које треба извршити приликом женидбе, која се сматра једним од кључних прелазних тренутака у животу појединца и тиме се по значају изједначава са рођењем и смрћу. Он одмах скупља сватове и полази по девојку, прескачући просидбу и прстеновање. Тиме се огрешио о обичаје, издигао се изнад онога што колективно мишљење сматра пожељним и исправним, починио је неку врсту хибриса и мора због тога да буде кажњен.
Романа Радовић
Пажљивим ишчитавањем могу се и у овој песми открити трагови старијег, митског значења. Тада се може закључити да је према својим атрибутима Милић барјактар персонификација сунца. Тражећи девојку, „он обиђе земљу и градове / од истока паке до запада“. По коначно пронађену изабраницу Милић креће изјутра, а кући се враћа увече. После смрти сахрањују га „куда јарко смирује се сунце“. Насупрот њему, девојка је у овој песми персонификација зоре. И она се својим атрибутима повезује са светлошћу, али са светлошћу која се пробија кроз препреку:
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле.
Распитујући се за порекло њене чудесне лепоте Милић је везује за светлосне елементе:
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
И судбина младенаца у песми повезана је са природним силама које они оличавају. Зора претходи појављивању сунца и самим тим она престаје (умире) када се сунце појави. Због тога што сунце и зора никад не могу да деле небо, ни Милић барјактар и његова невеста не могу заједно да стигну до његовог двора. Пошто се, за разлику од сунца које прелази читав небески свод и нестаје на западу, зора повезује само за источно небо, девојку сватови сахрањују „откуда се јасно сунце рађа“. Потврда овог везивања Милића и Љепосаве за западно и источно небо налази се и у туговање Милићеве мајке, која у залазећем сунцу препознаје сина, а у излазећем жељену а недочекану снаху.
Сватови се у песми могу поистоветити са звездама. У зору су звезде још видљиве на небу, а када се роди сунце, оне нестају и појављују се поново тек када сунце зађе. Милић барјактар растаје се са својим сватовима чим девојка умре и буде сахрањена. Након тога, он даље кући путује сам. Сватови се у Милићевом двору појављују тек наком његове смрти.
Митско се може препознати и у лику девојчиног оца, Вида Маричића. У његовом имену могу се тражити сећања на старо словенско божанство, а он се својим атрибутима везује за хтонски свет, будући да зету поклања, „врана коња, брате, без биљеге“ и „бојно седло од шимшир дрвета“.
Поред осталог, у песми је јасно видљиво и присуство старих веровања и обичаја. Најистакнутије је веровање у урок и урокљивост. Све што је претерано, што се издвојило својим квалитетима од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, подложно је уроку, па је тако и Милићева невеста „рода урокљива“. Водећи девојку, сватови праве буку и грају не би ли растерали демоне, будући да је девојка њиховом утицају најизложенија на преласку са старог на ново огњиште, када више није под окриљем заштитника своје старе породице, а још није ступила под окриље заштитника нове. Ипак урок, чије је дејство приказано као судбинско и неминовно, стиже девојку, и то у гори. Гора је прихваћена као хтонско место, место превласти демона и зато они управо успевају да нападну девојку.
Ако се прати кодекс који налажу народна веровања, онда је и Милић својим поступцима допринео трагичном исходу. Као што његова невеста својом чудесном (неземаљском) лепотом ремети равнотежу, тако се он својим понашањем огрешио о правила и радње које треба извршити приликом женидбе, која се сматра једним од кључних прелазних тренутака у животу појединца и тиме се по значају изједначава са рођењем и смрћу. Он одмах скупља сватове и полази по девојку, прескачући просидбу и прстеновање. Тиме се огрешио о обичаје, издигао се изнад онога што колективно мишљење сматра пожељним и исправним, починио је неку врсту хибриса и мора због тога да буде кажњен.
Романа Радовић
_______________________________________________________________________________________
"Хасанагиница"
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
1. Хасанагиница – од баладе до драме
Хасанагиница је народна балада, настала у патријархалном муслиманском друштву, која приповеда о трагичном сукобу Хасанаге и његове супруге. Љубав и неразумевање супружника чине основу трагичке кривице у овој епско-лирској трагедији насталој у другој половини 17. века. Први пут је штампана 1774, у књизи Алберта Фортиса Путовање по Далмацији. Изворни запис песме пронађен је тек 1882. Франц Миклошич штампа Хасанагиницу наредне године.
У епохи романтизма, у европској, али и светској књижевности, дошло је до великог интересовања за народну књижевност, што је несумњиво допринело успеху Хасанагинице. Балада је изазвала одушевљење књижевних посленика у Европи тога времена, а и касније – била је предмет интересовања не само европских већ и светских интелектуалаца и уметника. Управо балада о трагичној судбини Хасанагинице као мајке и као жене свету је открила лепоту и загонетност нашег усменог стваралаштва.
О Хасанагиници се писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности; преведена је готово на све светске језике. Међу првим преводиоцима ове песме био је немачки књижевник Јохан Волфганг Гете. Каснији преводиоци и интерпретатори Хасанагинице били су и Александар Пушкин, Проспер Мериме, Јакоб Грим, Јохан Готфрид Хердер, Адам Мицкијевич, Ана Ахматова и др. Посебно је Хердер веровао у високу уметничку вредност Хасанагинице, о чему сведочи и чињеница да се балада нашла у његовој збирци Гласови народа у песмама (1778).
Сукоб између ликова, унутрашњи агони протагониста, укрштање супротстављених драмских полова, унутарња драматика лирско-епског тока, драмски карактер радње, богатство дијалога и монолога учинили су Хасанагиницу погодном за позоришну адаптацију. Лепота ове баладе, почетком 20. века, инспирисала је двојицу књижевника – Милана Огризовића и Алексу Шантића. Хрватски књижевник Милан Огризовић написао је, 1909, драму Хасанагиница. Разрадивши мотив о материнској љубави, Огризовић је у драми приказао и страсну љубав Хасанаге и Хасанагинице, разлике у њиховом пореклу и сукоб традиције и новог доба. Песник Алекса Шантић написао је, 1911, лирску једночинку која је одговарала његовом патријархалном схватању света, његовој интимистичкој лирици. Основни мотив Хасанагине несреће, код Шантића, јесте неверовање у женину љубав (Марјановић 1984: 278). У другој половини 20. века, 1974, савремени песник Љубомир Симовић, у слободном стиху, испевао је своју Хасанагиницу – драму у два дела и осам слика, која је имала велики успех код позоришне и читалачке публике.
Аутор: Душан Благојевић
Чланак можете прочитати на
http://www.pismenica.rs/knjizevnost/polozaj-zene-u-hasanaginici-ljubomira-simovica/?lang=cir
1. Хасанагиница – од баладе до драме
Хасанагиница је народна балада, настала у патријархалном муслиманском друштву, која приповеда о трагичном сукобу Хасанаге и његове супруге. Љубав и неразумевање супружника чине основу трагичке кривице у овој епско-лирској трагедији насталој у другој половини 17. века. Први пут је штампана 1774, у књизи Алберта Фортиса Путовање по Далмацији. Изворни запис песме пронађен је тек 1882. Франц Миклошич штампа Хасанагиницу наредне године.
У епохи романтизма, у европској, али и светској књижевности, дошло је до великог интересовања за народну књижевност, што је несумњиво допринело успеху Хасанагинице. Балада је изазвала одушевљење књижевних посленика у Европи тога времена, а и касније – била је предмет интересовања не само европских већ и светских интелектуалаца и уметника. Управо балада о трагичној судбини Хасанагинице као мајке и као жене свету је открила лепоту и загонетност нашег усменог стваралаштва.
О Хасанагиници се писало више него и о једној другој балади наше народне књижевности; преведена је готово на све светске језике. Међу првим преводиоцима ове песме био је немачки књижевник Јохан Волфганг Гете. Каснији преводиоци и интерпретатори Хасанагинице били су и Александар Пушкин, Проспер Мериме, Јакоб Грим, Јохан Готфрид Хердер, Адам Мицкијевич, Ана Ахматова и др. Посебно је Хердер веровао у високу уметничку вредност Хасанагинице, о чему сведочи и чињеница да се балада нашла у његовој збирци Гласови народа у песмама (1778).
Сукоб између ликова, унутрашњи агони протагониста, укрштање супротстављених драмских полова, унутарња драматика лирско-епског тока, драмски карактер радње, богатство дијалога и монолога учинили су Хасанагиницу погодном за позоришну адаптацију. Лепота ове баладе, почетком 20. века, инспирисала је двојицу књижевника – Милана Огризовића и Алексу Шантића. Хрватски књижевник Милан Огризовић написао је, 1909, драму Хасанагиница. Разрадивши мотив о материнској љубави, Огризовић је у драми приказао и страсну љубав Хасанаге и Хасанагинице, разлике у њиховом пореклу и сукоб традиције и новог доба. Песник Алекса Шантић написао је, 1911, лирску једночинку која је одговарала његовом патријархалном схватању света, његовој интимистичкој лирици. Основни мотив Хасанагине несреће, код Шантића, јесте неверовање у женину љубав (Марјановић 1984: 278). У другој половини 20. века, 1974, савремени песник Љубомир Симовић, у слободном стиху, испевао је своју Хасанагиницу – драму у два дела и осам слика, која је имала велики успех код позоришне и читалачке публике.
Аутор: Душан Благојевић
Чланак можете прочитати на
http://www.pismenica.rs/knjizevnost/polozaj-zene-u-hasanaginici-ljubomira-simovica/?lang=cir
____________________________________________________________________________
Бранислав Нушић
|
Знање има граница, док их незнање нема. Бранислав Нушић |
|
Дела:
|
|
|
|
|
|
|
Народно одушевљење, то је кад гомила виче, а не зна зашто виче. Бранислав Нушић |
|
|
Због ове песме Нушић је био у затвору. |
ПОГРЕБ ДВА РАБА Та ту скоро, биће ових дана, са'ранисмо једног божјег раба. Читали сте, вид'ли сте параду, тај раб божји беше једна баба.. Затутњаше сва четири звона, поврвеше ките и мундири, поврвеше перјанице бојне, поврвеше безбројни шешири. Сви мајори дебели и суви, официри цела кита сјајна, пуковници, с орлом и без орла, и још неко, али то је тајна. И право је, не тумач'те друкче, и нашта би ту брбљива злоба, и право је та последња почаст, испратити покојну до гроба. Још скорије, биће ових дана, са'ранисмо још једог божјег раба. Ал' на жалост свију баба наших, тај раб божји није био баба… Не поврве кита и мундири, а и ког би да до гроба прати, и што пође и што хтеде поћи, од пола се пута кући врати. Потмуло су ударала звона, ударала звона из буџака, а и што би да се чини џева, кад је пратња српскога јунака. Српска децо што мислити знате из овога поуку имате: У Србији прилике су так'е, бабе славе, презиру јунаке, зато и ви не муч'те се џабе, српска децо, постаните бабе. Бранислав Нушић |
Инспирација за ову песму била су два погреба. Сахрана мајке пуковника Драгутина Франасовића и покоп мајора Михаила Катанића. Два погреба, у размаку од два дана, усталасала су београдску чаршију. На првом су били краљ Милан и цела влада, а на другом цео Београд али без краља и владе. Многи су шапатом и гласно критиковали краља Милана и чланове владе, јер заслуге мајора Катанића су биле добро познате целој Србији.Овај храбри ратник је у рату од 1877. до 1878. добио много српских одликовања и руски орден Светог Станислава трећег реда. Његовој неустрашивости и срчаности дивили су се чак и непријатељи. После пораза на Нешковом вису, рањен и немоћан, пао је у руке непријатеља. Али и они су ценили хероја, те је у заробљеништву произведен у чин пешадијског мајора! Мајору Катанићу су се многи дивили и поштовали га. Зато су сви били огорчени немарним и омаловажавајућим понашањем краља Милана и министара. Нушић је због ове песме добио две године робије
|
Нетачно је да је позориште школа живота. Тачније би било рећи да је живот школа позоришту. Бранислав Нушић |
|
|
Неозбиљни Бранислав Нушић је југословенска телевизијска драма из 1986. године. У улози Бранислава Нушића чувени Миодраг Петровић Чкаља. У овој драми приказано је "суђење" Нушићу "за све што је учинио себи, српском народу, књижевности, позоришту, за све слабости које су га целог живота одвлачиле од правих задатака приморавајући га да се додворава моћнима, да свој велики таленат упреже у службу великих циљева, узимајући за најважније објекте своје сатире таште и комуналне прилике". На овом суђењу у улози сведока појавиће се многе познате личности тога доба, нпр. сам краљ Милан Обреновић, Јован Скерлић, књижевни критичар, и многи други. |
У филму "Албатрос" приказан је однос између краља Милана и Бранислава Нушића. Нушић је због песме "Два раба" био осуђен на две године робије. Ми ћемо, по навици, сви стати на страну писца и сматраћемо да је реакција обреновићевске власти у Србији била тако својствена њима. Међутим, филм "Алабатрос" показује да није све тако црно - бело и да не треба унапред пресуђивати. Погледајте да ли је Нушић био баш сасвим у праву. У време владавине Милана Обреновића, у Србији су на власти били неписмени, корумпирани и неспособни државни чиновници. Због погрешног тумачења шифрованог писма, они крећу у потрагу за сумњивим лицем које је стигло у њихову варош и са собом донело антидинастичке списе. Главна идеја писца је да исмеје друштво у ком живи и бахате, корумпиране чиновнике. |
_______________________________________________________________________________________
"Доживљаји Николетине Бурсаћа", Бранко Ћопић
Оде, пре црних коња и црних коњаника. И све ми се чини да и данас чујем
оно што ми је говорио:
“Ви храбри живите, и опет преживљавајте оно црно и оно прошло. Оно што вам поново долази. Ја не могу и нећу“.
На комеморацији великом писцу, 26. марта 1985. године, Матија Бећковић одржао је посмртну беседу. У њој је приказао слику једног времена и политике. Ова беседа је била и својеврстан поглед у будућност, пуних пет година пре него што ће наступити распад Југославије.
„Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда – Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.
Сви су га препознавали, ретко се ко није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио. А запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу: у битку за хлеб и кров над главом.
Пријатељи су знали његове последње бриге: да неће имати за кирију и за хлеб, да ће му запалити кућу, и отерати га на робију. А био је последњи који је имао разлога да брине за себе. Али је бринуо како ће преживети Николетина Бурсаћ, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Бранко Ћопић није имао друге деце. Била је то брига мало тежа од оне Балзакове: за кога удајемо Евгенију Гранде?
Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха.
У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. Онај који је признавао да је кукавица, а написао „Јеретичку причу”, онај који је назван лажовом, који је први рекао истину. Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове. Веровао је да су му за највећу кривицу и неопростив грех узели посету Христовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.
Једног поподнева, седећи у свом удобном стану у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда најгору слутњу:
− Мене ће, изгледа, стрељати! Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. „По хладној јези која им претходи” осећао је да ће „доћи по њега и одвести га незнано куд”.
Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели да се „роте у свом стијешњеном свијету” чим је завршио своју „Златну бајку о људима” сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак испод Грмеча преспавао своју прву ноћ кад је стигао у Београд. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену није ништа било.
Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет. Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе. А он као да се склонио од онога што нас чека.”
„Чиним оно што сам мислио да нећу, пишем о ономе о чему се не пише, говорим баш оно што је требало избећи. Дирам у рану. Тако нешто није се нигде никада догодило. Најчитанији и најомиљенији писац, најпознатији лик, најстарије дете наше земље, најздравији син српског језика, најдужи смех Београда – Бранко Ћопић, кренуо је из куће у своју последњу шетњу.
Сви су га препознавали, ретко се ко није окренуо за њим, многи шешири су подигнути да га поздраве. Нико није знао куда се запутио. А запутио се на последње место, последњих људи који немају ништа од онога што је он имао. А они су надирали у супротном правцу: у битку за хлеб и кров над главом.
Пријатељи су знали његове последње бриге: да неће имати за кирију и за хлеб, да ће му запалити кућу, и отерати га на робију. А био је последњи који је имао разлога да брине за себе. Али је бринуо како ће преживети Николетина Бурсаћ, Јовица Јеж, Јовандека Бабић, Вук Бубало, Пепо Бандић, Станко Веселица, и толики други које је довео на свет. Бранко Ћопић није имао друге деце. Била је то брига мало тежа од оне Балзакове: за кога удајемо Евгенију Гранде?
Свет за који се осећао одговорним раздешавао се на његове очи. У њему се више није могао снаћи ни нови Штрбац, звани Николетина, ни домислити ниједан ум, ма колико се правио луд, ни спасити душа макар укривена у стотине кожуха.
У туђем свету помео се и Бранко Ћопић. У једно време које је надмудрило Давида Штрпца. Онај који је признавао да је кукавица, а написао „Јеретичку причу”, онај који је назван лажовом, који је први рекао истину. Избио је из њега страх који је морао избити. Страх, али какав? Ко на његовом месту још негде на свету страхује такве страхове. Веровао је да су му за највећу кривицу и неопростив грех узели посету Христовом гробу. Ту су га уочили и против њега се уротили органи гоњења целога света.
Једног поподнева, седећи у свом удобном стану у главној улици наше престонице, у обиљу, међу књигама и дипломама, поред своје бисте, поверио је својој жени ваљда најгору слутњу:
− Мене ће, изгледа, стрељати! Нешто раније је из писма Зији Диздаревићу провирила џелатова капуљача. „По хладној јези која им претходи” осећао је да ће „доћи по њега и одвести га незнано куд”.
Стрељање Бранка Ћопића је призор којим је крунисан наш век. Да би предухитрио смрт са косом, ноћне и дневне вампире, што су почели да се „роте у свом стијешњеном свијету” чим је завршио своју „Златну бајку о људима” сишао је на мост. Онај исти мост под којим је, кажу, непознати дечак испод Грмеча преспавао своју прву ноћ кад је стигао у Београд. Челом на бетон. Онај за кога се то никад није ни мислило. Круг се склопио и смањио: као да у међувремену није ништа било.
Смрт Јесењина и Мајаковског је потресла свет. Јавну смрт Бранка Ћопића (у по бела дана на највећем мосту у центру главног града) као да смо сакрили од себе. А он као да се склонио од онога што нас чека.”
_______________________________________________________________________________________
"Кроз мећаву", Петар Кочић
_________________________________________________________________________________________
Лаза Лазаревић - творац српске психолошке приповетке
|
У последњим деценијама XIX века приповетка постаје водећа књижевна врста у српској књижевности. После Милована Глишића, утемељивача наше реалистичке приповетке, јавља се велики број приповедача, а први у тој плејади био је Лаза Лазаревић, највећи уметник међу нашим реалистима.
Лаза Лазаревић рођен је и Шапцу 1851. г. у трговачкој породици. Рано је остао без оца, а породица се нашла у тешком положају. Бригу о материјално посрнулој породици преузела је мајка. Она се борила да сачува не само имовину него и породично осећање и култ мајке се осећа у свим Лазаревићевим делима. Лаза је школовање започео у Шапцу, а наставио у Београду где је живео у кући свог зета, угледног књижевника Милорада Шапчанина (вама познатог из серије "Шешир професора Косте Вујића"). После завршетка Велике школе Лазаревић добија стипендију за студије медицине у Берлину. Промовисан је за доктора медицине и хирургије 1879. г. Након тога радио је у Београду, најпре као лекар опште праксе, а затим као примаријус београдске болнице. Био је подједнако значајан и као лекар и као писац. Умро је рано, у четрдесетој години живота. |
|
|
|
Ово је прича о трагичној судбини Благоја казанџије и његовог сина, ратног војног инвалида. Човек који се унесрећио у рату узалуд тражи своје место у друштву. Он је препуштен улици и пролазном милосрђу света. Модерна бирократска држава не води рачуна о онима који су је задужили. Она је бездушна према појединцу, који се, препуштен себи и својој несрећи претвара у усамљену и отуђену личност. |
|
Прва објављена приповетка Лазе Лазаревића најпре је носила наслов "Звона с цркве у Н.", а касније је приповетка названа "Први пут с оцем на јутрење". Топлом породичном дому Лазаревић супротставља крчму, у којој види опасност за сваког незаштићеног човека. Над домом, као добри дух, бди мајка, а у крчми господари Пера Зелембаћ, отеловљење самог ђавола. Драматично искушење Митра почиње његовим одласком у крчму ради коцкања. Међутим, породица не пропада, а самим тим ни Митар који ју је довео на саму ивицу пропасти. Жена прилази мужу у последњи час, када је овај дигао руку на себе и говори му просту, али спасоносну истину, да највиша вредност породице није имање које је прокоцкао него он сам, њен хранитељ. Ова приповетка не обрађује се у основној школи, али вам препоручујем да је прочитате. |
|
После смрти Лазе Лазаревића нађена је у његовим рукописима приповетка "Швабица", која се сматра за аутобиографску. Приповетка је написана у облику писама. У њој је Лазаревић приказао љубав једног Србина, студента медицине у Берлину, и Немице. У младићу се боре две супротне силе, љубав и породица. На крају, друго осећање сасвим превлада и он жртвује љубав породичним обзирима, али га та жртва доводи до моралног слома. Кући се враћа као поражен човек, без воље за живот и без снаге.
Он на своју љубавну везу са странкињом, коју назива Швабицом, гледа као на издајство Србије, мајке, породице, пријатеља...Морао би се одрећи својих патријархалних назора, које је сматрао за светињу, безусловне послушности мајци, па ступити у брачни однос са женом туђе вере и туђе земље.
Написано на основу: " Приповетке Лазе Лазаревића", Велибор Глигорић
Историја књижевности, Јован Деретић, Марија Митровић
http://www.rastko.org.rs/knjizevnost/umetnicka/proza/llazarevic-pripovetke_c.html
__________________________________________________________________________________
Симо Матавуљ
"Пилипенда"
"О моралу знам само толико да је морално оно после чега се добро осећате, а неморално оно после чега се осећате лоше.“
Хемингвеј
Хемингвеј
O ПОШТЕЊУ
МИРАН, ЗДРАВ И ПОШТЕН ЧОВЕК НЕМА ЧЕГА ДА СЕ БОЈИ НИ ШТА ДА ПРИКРИВА, ПА МУ НЕ ТРЕБА НИ ДА ДРУГЕ ПЛАШИ И ПРОГОНИ.
Иво Андрић
наш књижевник и дипломата
(1892–1975)
ГЛЕДАЈМО, ДАКЛЕ, НА НАШ ЖИВОТ КАО НА ДЕЧЈУ ИГРУ У КОЈОЈ НИШТА НИЈЕ ОЗБИЉНО, ОСИМ ПОШТЕЊА.
Имануел Кант
немачки филозоф
(1724–1804)
ПОШТЕН ЧОВЕК НАЈОТМЕНИЈЕ ЈЕ ДЕЛО БОГА.
Александар Поуп
енглески песник и сатиричар
(1688–1744)
НИЈЕДНО ЗАВЕШТАЊЕ НИЈЕ ТАКО БОГАТО КАО ПОШТЕЊЕ.
Вилијам Шекспир
енглески књижевник
(1564–1616)
ЧЕСТИТОГ ЧОВЕКА ПОШТУЈУ ЧАК И ОНИ КОЈИ ТО НИСУ.
Дени Дидро
француски филозоф и књижевник
(1713-1784)
МИРАН, ЗДРАВ И ПОШТЕН ЧОВЕК НЕМА ЧЕГА ДА СЕ БОЈИ НИ ШТА ДА ПРИКРИВА, ПА МУ НЕ ТРЕБА НИ ДА ДРУГЕ ПЛАШИ И ПРОГОНИ.
Иво Андрић
наш књижевник и дипломата
(1892–1975)
ГЛЕДАЈМО, ДАКЛЕ, НА НАШ ЖИВОТ КАО НА ДЕЧЈУ ИГРУ У КОЈОЈ НИШТА НИЈЕ ОЗБИЉНО, ОСИМ ПОШТЕЊА.
Имануел Кант
немачки филозоф
(1724–1804)
ПОШТЕН ЧОВЕК НАЈОТМЕНИЈЕ ЈЕ ДЕЛО БОГА.
Александар Поуп
енглески песник и сатиричар
(1688–1744)
НИЈЕДНО ЗАВЕШТАЊЕ НИЈЕ ТАКО БОГАТО КАО ПОШТЕЊЕ.
Вилијам Шекспир
енглески књижевник
(1564–1616)
ЧЕСТИТОГ ЧОВЕКА ПОШТУЈУ ЧАК И ОНИ КОЈИ ТО НИСУ.
Дени Дидро
француски филозоф и књижевник
(1713-1784)
Јован Дучић
Корисно пред писмени!
__________________________________________________________________________________
- Припрема за трећи писмени задатак
1. Радња приповетке "Пилипенда" Симе Матавуља смештена је у Далмацију 19.века. Које су то карактеристичне историјске прилике инспирисале писца?
2. У каквом социјалном положају се налазио народ тог поднебља?
3. Какав је амбијент у кући главног јунака?
4. Шта је Матавуљ постигао оваквим описом куће? Наведи појединости које указују на немаштину Пилипенде и Јеле.
5. Шта је узрок тешког економског стања главног јунака?
6. Да ли је постојао излаз из ове ситуације за Пилипенсу и Јелу?
7. Пронађи у тексту реченице које указују на Пилипендину моралну постојаност.
8. На који слој људи је Пилипенда посебно огорчен?
9. Ко је Јован Кљако? Зашто је Пилипенда за њега "оличени пријекор"?
10. Шта је кулминација разговора? Објасни Пилипендине поступке: зашто удара Куријела, а после се расплаче?
11. Размисли о именима "Пилипенда" и "Кљако". Да ли су та имена дата случајно?
***
12. Која осећања у вама изазива реч РАТ?
13. Коју смо приповетку са ратном тематиком читали? Напиши у једној реченици о чему се ради у тој приповеци?
14. Како је на вас деловао сусрет оца и сина?
15. Објасни Благојево психолошко стање. Он је збуњен, обузет нервозом...
16. Како Благоје реагује кад схвати да му је син инвалид?
17. Чиме он покушава да утеши себе и сина?
18. У опису Благојевог сина писац је употребио компарацију "Све личаше на разлупану скупоцену порцуланску вазу". Протумачи њен смисао. присети се изгледа овог младића пре и после рањавања.
19. Кад Благојев син схвата да је постао просјак?
20. Какво је ваше мишљење о нерешеној материјалној и здравственој заштити ратних инвалида у обреновићевској Србији?
Шта вас је највише потресло у њиховој судбини?
21. Да имате моћ ( и власт) шта бисте променили?
_________________________________________________________________________________________
Иво Андрић
Дела:
|
|
|
|
|
|
|
|
|
"Мост на Жепи"
|
|
Иво Андрић на додели Нобелове награде за књижевност
________________________________________________________________________________
Милош Црњански
Лутам, још, витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.
"Стражилово"
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.
"Стражилово"
Дела:
|
|
|
|
"Ламент над Београдом"
"Ламент над Београдом“ је поема која представља песникову жудњу за повратком у своју земљу и град. У песми „ Ламент над Београдом“, док се Београд спрема за раст и трајање , песник се спрема за смрт. Песник жали за Београдом. Док је у туђини, у његовим мислима Београд израста у симбол вечности и богатства. Метафорама и поређењима слика Београд као место вечитог сјаја и среће, а насупрот њему стоји све мрачно, црно и тешко.
Контраст је основни принцип на којем је песма изграђена:
"Ламент над Београдом“ је поема која представља песникову жудњу за повратком у своју земљу и град. У песми „ Ламент над Београдом“, док се Београд спрема за раст и трајање , песник се спрема за смрт. Песник жали за Београдом. Док је у туђини, у његовим мислима Београд израста у симбол вечности и богатства. Метафорама и поређењима слика Београд као место вечитог сјаја и среће, а насупрот њему стоји све мрачно, црно и тешко.
Контраст је основни принцип на којем је песма изграђена:
Прошлост - Београд
страх, безнађе, кошмар,пена,шапат,мртви другови,хладноћа,привид, гроб, мрак, срећа која тоне… чврст,неуништив,животан, сија, вечан, расте, као лабуд вечни, пружа утеху…
У песми се правилним ритмом смењују строфе тешких и туробних расположења са оним ведрим, распеваним, друкчијег звука и мелодије, које песник увек почиње обраћањем Београду који светли, креће се према Сунцу и вечна је утеха: (Ти, међутим… ).
из текста Љиљане Јанковић
Дуго година одбијао је да се врати у Југославију, стрепећи да ће злонамерни желети да му напакосте, да га виде сабијеног у ћошак, немоћног и понизног. Великог писца кога су посвете на књигама могле коштати живота. У јесен 1966. године ношен свим причама које су из кофера његове отаџбине просули пред њега у нади да оконча егзил, враћа се у Југославију, тим поводом како би свечаност повратка била незаборавна указује му се највећа част, штампање Сабраних дела.
А у временима када су дела грмела од похвала, јачине и пуноће, у његовом животу од 1920. године мирисала је најдивнија Ружа, негована у вртовима љубави, спремна да носи славно презиме Црњански. Видосава Ружић, касније Црњански, важила је за једну од најлепших жена Београда. Место њиховог састанка био је Филозофски факултет. На Видин одговор да је место поред ње заузето, Црњански је само добацио “Шта заузето!” и сместио се поред ње. Након тога чекале су их љубавне перипетије, претње батинама нису изостале од Видиног стирица који је своју братаницу већ наменио. Вида изненада одлази за Париз, како би се ситуација стишала, при самом уласку у воз Црњански јој даје обећање да ће јој писати. Дан после тога добио је нову кулминацију, Париз поред Виде дочекује још једног госта – Милоша Црњанског. Зов љубави, кућа у Панчеву, која одлази на “добош” због жене која је освојила срце Црњаског.
Љубави српских писаца: Милош Црњански
Ачександар Вучо, Душан Матић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Иво Андрић
„Сетивши се да треба да честитам људима Ускрс, сетио сам се да то учиним пре свега и Вама, али сам се сетио и то да сте католик и да сам задоцнио. Извините ме, непријатно ми је и жао. Уосталом Христос је исти, а ја, и без ироније Слободанове, искрено верујем да сте Ви међу нама ни Србин ни Хрват, него обоје, па примите ускршњу честитку и задоцнелу од старог друга.
… Ја са здрављем никако да будем потпуно добар. Сад шта могу. Ових дана одлазим у иностранство. Пошто је званична тајна, не могу да Вам кажем куда. Кад се будем вратио, изненадићете се. На путу сећаћу се Вас.
Давно ми нисте писали и радовало би ме кад би једног дана то надокнадили. Много Вас дакле и срдачно поздрављамо и желимо Вам све добро. Увек је пред Ускрс невесело.”
Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.
… Ја са здрављем никако да будем потпуно добар. Сад шта могу. Ових дана одлазим у иностранство. Пошто је званична тајна, не могу да Вам кажем куда. Кад се будем вратио, изненадићете се. На путу сећаћу се Вас.
Давно ми нисте писали и радовало би ме кад би једног дана то надокнадили. Много Вас дакле и срдачно поздрављамо и желимо Вам све добро. Увек је пред Ускрс невесело.”
Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.
Милош Црњанкси умро је 30. новембра 1977. године у Београду.
"Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти."
Милош Црњански
у коју се млад и весео загледах.
А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти."
Милош Црњански
______________________________________________________
Љубавна лирика
Click here to edi
_________________________________________
Увод у проучавање Шекспира...
___________________________________________________________________________________________
Вилијем Шекспир
Вилијам Шекспир
Рођен је 1564. год. у Стратфорду на Евону, као треће и најстарије мушко дете од осморо деце Џона и Марије Шекспир, рођене Арден.
Образовање Шекспира, у односу на друге савременике, није било велико. Вероватно је основна знања стекао у месној школи, где је било добрих учитеља хуманистичких наука, но мисли се да ову школу није завршио јер је морао да помаже оцу кад су послови пошли рђаво. У 18. години оженио се Аном Хатевеј и стекао троје деце. Након њене смрти одлази у Лондон.
Са доласком у Лондон почиње његово везивање за позориште; до краја живота оно ће бити његов хлеб и његова опсесија. Прво је постао глумац, а затим и онај који дотерује туђе текстове, што му је омогућило да упозна технику драмског писања и дало идеје да и сам пише. Учествовао је у стварању позоришта Глоб. Његов књижевни рад обухвата 20 година (1592-1612) . За то време написао је књигу са 154 сонета, 2 наративне поеме и 36 драма.
Веома цењен као драмски писац, члан најбоље позоришне дружине у Лондону, и сувласник позоришта које је сваког дана сем недеље давало представе, Шекспир је, у виду награде, стекао леп иметак и 1612. повукао се у свој родни градић. Живео је још четири године, у миру, у кругу своје породице, у новој кући коју је пре тога купио, а покаткад су му долазили другови, песници и глумци из Лондона.
Умро је у Стратфорду 1616. године и сахрањен у месној цркви Св. Тројице, у близини олтара.
Изнад гроба постављена је, 1623.године спомен-биста, са латинским натписом: " По мудрости Нестор; по генијалности Сократ; по уметности Вергилије. Земља покрива, народ тугује, а Олимп га има."
преузето са http://www.poezijasustine.rs/vilijam-sekspir
Рођен је 1564. год. у Стратфорду на Евону, као треће и најстарије мушко дете од осморо деце Џона и Марије Шекспир, рођене Арден.
Образовање Шекспира, у односу на друге савременике, није било велико. Вероватно је основна знања стекао у месној школи, где је било добрих учитеља хуманистичких наука, но мисли се да ову школу није завршио јер је морао да помаже оцу кад су послови пошли рђаво. У 18. години оженио се Аном Хатевеј и стекао троје деце. Након њене смрти одлази у Лондон.
Са доласком у Лондон почиње његово везивање за позориште; до краја живота оно ће бити његов хлеб и његова опсесија. Прво је постао глумац, а затим и онај који дотерује туђе текстове, што му је омогућило да упозна технику драмског писања и дало идеје да и сам пише. Учествовао је у стварању позоришта Глоб. Његов књижевни рад обухвата 20 година (1592-1612) . За то време написао је књигу са 154 сонета, 2 наративне поеме и 36 драма.
Веома цењен као драмски писац, члан најбоље позоришне дружине у Лондону, и сувласник позоришта које је сваког дана сем недеље давало представе, Шекспир је, у виду награде, стекао леп иметак и 1612. повукао се у свој родни градић. Живео је још четири године, у миру, у кругу своје породице, у новој кући коју је пре тога купио, а покаткад су му долазили другови, песници и глумци из Лондона.
Умро је у Стратфорду 1616. године и сахрањен у месној цркви Св. Тројице, у близини олтара.
Изнад гроба постављена је, 1623.године спомен-биста, са латинским натписом: " По мудрости Нестор; по генијалности Сократ; по уметности Вергилије. Земља покрива, народ тугује, а Олимп га има."
преузето са http://www.poezijasustine.rs/vilijam-sekspir
|
|
Шекспирова родна кућа
"Ромео и Јулија"
"О, Ромео!
Зашто си Ромео? Одреци се оца и одбаци име; или ако нећеш, буди ми заклети драган, па ја нећу бити више Капулетова." |
ХОР
Две куће истог угледа у тој лепој Верони, где се радња збива, из древне мржње почињу нов бој, те грађанска рука грађанску крв лива. Несрећне утробе тих непријатеља родише кобно заљубљених двоје, који сахранише мржњу родитеља само преко болне, тужне смрти своје. Страшни ток ове љубави што гине, коју гнев њихових родитеља прати, што се најзад гаси смрћу деце њине, у двочасовној игри ћемо дати. Слушајте нас с пажњом, не сметните с ума да ће грешке драме поправити глума. |
"Ромео и Јулија" у "Ђури Салају"
"Хамлет"
|
Краљевић Хамлет је главни лик трагедије Вилијама Шекспира „Трагедија Хамлета, краљевића данског“. Он има тридесет година и син је покојног краља, који се такође звао Хамлет, а на почетку дела се враћа из Витенберга, где је студирао на Лутеровом универзитету. Током свог образовања, као млади краљевић, он је изучавао философију, читао поезију, гледао позоришне представе, тако да га одликују трезвеност, младост, лепота и чистота и он живи у идеализованом свету. Смрт његовог оца под сумњивим околностима руши његове погледе на свет, а сусрет са његовим духом га покреће на освету. Познат је по својој чувеној изјави, која оличава његову унутрашњу дилему и расцеп његове личности:„Бити или не бити, питање је сад?“
Из Википедије, слободне енциклопедије |
|
Benedict Cumberbatch fans race to snap up tickets for next year's run of Hamlet at the Barbican Theatre.
|
Ако вас занима како је једно племе у Африци доживело "Хамлета", прочитајте...
http://kulturkokoska.com/wp-content/uploads/2015/06/%C5%A0ekspir-u-%C5%BDbunu.pdf |
|
|
Сабрана дела Вилијема Шекспира |
|
Када је ово рекао, сигурно је мислио на осмаке...
Битку добија онај који је чврсто одлучио да је добије.
Шекспир
Шекспир
______________________________________________________________________________________
Бора Станковић
Великан српске књижевности, Бора Станковић, спада у оне писце који су свој живот, са свим тамним и светлим странама, преносили на папир. Његови романи и приповетке имају и те како аутобиографског у себи.
У приповеткама, од којих је најлепша “Увела ружа”, описивао је своју прву љубав, комшиницу Пасу. Како је сама лепотица годинама касније причала, Бора ју је чувао, пазио, цвећем украшавао косу… никоме није дао да јој приђе, њеној мајци је говорио да је чува, док он заврши школу. Међутим, прва љубав славног писца завршила се како се обично и завршавају те прве љубави – несрећно. Пасина мајка није хтела за зета чиновника, јер они лутају из града у град. Некадашња лепотица под налетом старости претворила се, баш као и у приповеци, у увелу ружу. Остали су пријатељи, па је Бора са својом супругом често знао да јој дође у госте. Једном приликом му је пребацила што ју је “метнуо у књиге”. А он јој је на то одговорио: “Еј, мори, само на добру овцу се тура звоно!”
У приповеткама, од којих је најлепша “Увела ружа”, описивао је своју прву љубав, комшиницу Пасу. Како је сама лепотица годинама касније причала, Бора ју је чувао, пазио, цвећем украшавао косу… никоме није дао да јој приђе, њеној мајци је говорио да је чува, док он заврши школу. Међутим, прва љубав славног писца завршила се како се обично и завршавају те прве љубави – несрећно. Пасина мајка није хтела за зета чиновника, јер они лутају из града у град. Некадашња лепотица под налетом старости претворила се, баш као и у приповеци, у увелу ружу. Остали су пријатељи, па је Бора са својом супругом често знао да јој дође у госте. Једном приликом му је пребацила што ју је “метнуо у књиге”. А он јој је на то одговорио: “Еј, мори, само на добру овцу се тура звоно!”
У време Бориних гимназијских дана, чувена Коштана је залудела цело Врање. Ни стари ни млади нису јој одолели. А највише је уз њену песму лумповао и новцем је даривао газда Митке Стајић. Млади Бора је све посматрао разрогачених очију и упијао сваку реч и сваки звук, да би неколико година касније све то верно пренео на папир и створио своје најпознатије дело “Коштана”. По завршетку студија, Скерлићеве позитивне критике овог дела, као и збирке приповедака, обезбедили су му место у књижевној елити. Дане је проводио са Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцом… све самим великим именима домаће књижевности, али и београдске боемије.
И баш у то време вртоглавог успеха, десила му се љубав, највећа од свих. Док је шетао Улицом краља Милана, застао је крај фотографске радње и у мору изложених фотографија загледао се у једну која је приказивала девојку обучену у морнарско одело. Толико је био опчињен да је још неколико пута прошао поред радње, не би ли се нагледао. А како то обично бива када су двоје суђени једно другом, исте вечери на маскенбалу случајно су се срели. Мало је рећи да се збунио, није могао да поверује својим очима! А и ко би? Срећа те се прибрао, пришао девојци и све јој објаснио. Ни она није остала равнодушна. Та лепа мистериозна девојка, сада је добила и име – Ангелина Милутиновић.
И сами су схватили да је судбина на њиховој страни, па нису много чекали. Венчали су се 9. јуна 1902. године и убрзо добили три кћерке: Десанку, Станку и Ружицу.
Упоредо са успехом на књижевном пољу, у службеној каријери није имао среће. Од цариника, преко порезника до контролора, док коначно, пред крај каријере, није догурао до чиновника Министарства просвете. И са тако скромном платом, морао је да се кући, јер му је досадило сељакање. У Вршачкој улици у Београду купио је стару кућу и преправио је “по врањански”. У подруму бурад са вином, у кући собица за рад. У њој је писао до изнемоглости, палио цигарету на цигарету, пио само кафу, а после завршеног посла излазио уморан, али са смешком на лицу. Ту је настала и коначна верзија романа “Нечиста крв”. Како је Борина кћерка Стана касније причала, Ангелина му је помагала, најмање два или три пута је преписивала ово велико дело.
После Првог светског рата, често је посећивао завичајне крајеве.О томе његова кћерка каже: “Лета смо проводили у Врањској Бањи. Коштана је још била жива, али није певала. Певале су друге. Тата је описивао песму, дерт, али је био повучен, ћутљив. У друштву је најмање говорио.”
Тада, тих послератних година, Бора је одлучио да се врати у свој родни град – Врање. Од општине је добио плац на најлепшем месту. Започео је градњу куће, али је никада није завршио. Смрт је била бржа. Имао је 51 годину. Остала је Ангелина да сања заједнички недосањан сан и да чува успомену на четврт века које су Бора и она проживели заједно.
|
|
|
|
Увела ружа Боре Станковића
Доживљај љубави у делу Боре Станковића, без обзира да ли се ради о јаким емоцијама или само о јакој страсти, увек је потпуно истинит. Жена и љубав према жени (односно, љубав мушкарца и жене) заузимају једно од ценралних места у стваралаштву овог писца. Било да је у питању социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагични живот појединца, увек је у првом плану љубавна прича која је, по правилу, несрећна.
Док је био ђак врањске гимназије, Бора Станковић је заволео девојку из свог суседства, Пасу Зографову. Међутим, младалачка љубав била је прекинута његовим одласком на даље школовање у Ниш, а потом и у Београд. Ова љубав је постала Борино трајно осећање које је присутно у многим његовим приповеткама са мотивом неостварене љубави.
Имена главних ликова измењена су у односу на оне из стварности: наратор приче, односно главни јунак приповетке, постао је Коста, а Паса је добила име Стана. Такође, пишчева баба Злата послужила је као прототип за изградњу лика Костине бабе, са којом јунак успоставља врло сличан однос ономе који је Бора Станковић имао са својом баба Златом. Костина старамајка задржала је многе од кључних психолошких карактеристика које је имала и баба Злата, што ће се показати као веома битно за даље разрешавање радње и главног односа међу ликовима у њој. Поред поменутих, појављује се још Станина мајка Марија и момак за кога на крају удају Марију – Никола, као и неколико старијих жена, које чувају болесну Костину бабу.
Унутрашње емотивне, психичке и моралне карактеристике књижевних јунака основни су предмет пошчевог психолошког посматрања. Емотивни односи између Косте и Стане нису у првом плану приповедања. У првом плану јесте потрага за узроцима неостваривања њихове љубави и самооптуживање због тога.
Сама фабула приповетке врло је једноставана и неразвијена. Главни јунак и његова баба, коју назива старамајком, живе у суседству и пријатељству са девојком Станом и њеном мајком Маријом. Костина старамајка једини смисао свог живота види управо у свом унуку. Она се нада да ће он повратити изгубљену породичну моћ и славу његових предака. У међувремену, између Косте и Стане развија се искрена младалачка љубав. Ипак, од самог почетка Коста зна да би њихова љубав представљала велику препреку његовом школовању, а самим тим и истакнутом месту у друштву. Костино потискивање љубавних осећања мотивисано је тиме што је он потпуно свестан свог високог порекла, али и мајчиним огромним поуздањем у његову будућност и успех. Под притиском великих очекивања старамајке, Коста се плаши и растурања старог породичног угледа. Међутим, како је време пролазило, Коста је схватао да је тиме што није остварио љубав са Станом, заувек изгубио нашто најчистије што је у животу имао.
Из таквог једног емотивног и психолошког угла, он започиње да се тужно присећа прошлости, схватајући да је неостварена лична срећа једини прави човеков удес у свету. Присећање на сан који се непрестано јавља („Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.”) и враћање прошлости кроз сан представљају пишчево средство којим упоређује прошлост и садашњост. Наиме, главни јунак није умео у правом тренутку, онда када још није било касно, да процени вредност и лепоту онога што је имао – љубав према Стани. То је и условило његову, али и њену несрећну садашњост.
Док на њега делује морални принцип, Коста осуђује своје поступке, говори сам себи како је оно што ради нечасно, неисправно и за осуду; међутим, кад превагне емотивни принцип, он му се у потпуности препушта. Знао је да неће наћи вернију љубав од њене. Међутим, старамајка која га непрестано подсећа на његове претке и њихову славу, стално му је пред очима. Она, као припадница патријархалне друштвене средине, по сваку цену, не бирајући средства, жели да поврати стари породични углед. Својим причама о некадашњем сјају и богатству њихове породице она опомиње Косту да је његова љубав према Стани немогућа.
Ипак, морални принцип није једини разлог за неостварену љубав у овој Бориној приповеци. Велику препреку испољавању љубави према девојци Стани представља и нова, и њему још увек непозната урбана култура, чије прве недостатке, али и вредности он тек упознаје. Управо та разапетост између старог и новог постаје један од главних узрочника несреће главног јунакаУвеле руже. Коста се приклања бабиној жељи да поврати некадашњу породичну моћ, али истовремено сам себи доказује да је могуће да се побегне од осећања. Ново осећање живота и потреба за слободом модерног човека као да је наговештено овим чином Бориног јунака. Међутим, овакав његов поступак само на први поглед делује као модеран и могућ, али се на крају показује као потпуно неостварив, јер је очигледно колико главни јунак пати.
Са друге стране, Стана у почетку не види никакве класне разлике које би биле препрека њиховој љубави, па наивно сања о заједничкој срећи. Она мисли да је једини разлог што њих двоје још увек нису венчани Костина незавршена школа. Међутим, временом јој постаје јасно да њене младалачке наде уопште нису реалне. Када у последњој сцени Увеле руже Коста долази да још једном види своју бабу на самрти, Стана је већ сасвим „увела”.
„На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоја, од силна рада развијена, пљосната стопала с испуцалим прстима.” Она је сада потпуно помирена са трагичном судбином која ју је снашла. Њен однос према свету одређен је патријархалним погледом на живот, а њена трагедија је трагедија личности која се жртвује у име колектива.
Аутор: Душица Чукић
Доживљај љубави у делу Боре Станковића, без обзира да ли се ради о јаким емоцијама или само о јакој страсти, увек је потпуно истинит. Жена и љубав према жени (односно, љубав мушкарца и жене) заузимају једно од ценралних места у стваралаштву овог писца. Било да је у питању социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагични живот појединца, увек је у првом плану љубавна прича која је, по правилу, несрећна.
Док је био ђак врањске гимназије, Бора Станковић је заволео девојку из свог суседства, Пасу Зографову. Међутим, младалачка љубав била је прекинута његовим одласком на даље школовање у Ниш, а потом и у Београд. Ова љубав је постала Борино трајно осећање које је присутно у многим његовим приповеткама са мотивом неостварене љубави.
Имена главних ликова измењена су у односу на оне из стварности: наратор приче, односно главни јунак приповетке, постао је Коста, а Паса је добила име Стана. Такође, пишчева баба Злата послужила је као прототип за изградњу лика Костине бабе, са којом јунак успоставља врло сличан однос ономе који је Бора Станковић имао са својом баба Златом. Костина старамајка задржала је многе од кључних психолошких карактеристика које је имала и баба Злата, што ће се показати као веома битно за даље разрешавање радње и главног односа међу ликовима у њој. Поред поменутих, појављује се још Станина мајка Марија и момак за кога на крају удају Марију – Никола, као и неколико старијих жена, које чувају болесну Костину бабу.
Унутрашње емотивне, психичке и моралне карактеристике књижевних јунака основни су предмет пошчевог психолошког посматрања. Емотивни односи између Косте и Стане нису у првом плану приповедања. У првом плану јесте потрага за узроцима неостваривања њихове љубави и самооптуживање због тога.
Сама фабула приповетке врло је једноставана и неразвијена. Главни јунак и његова баба, коју назива старамајком, живе у суседству и пријатељству са девојком Станом и њеном мајком Маријом. Костина старамајка једини смисао свог живота види управо у свом унуку. Она се нада да ће он повратити изгубљену породичну моћ и славу његових предака. У међувремену, између Косте и Стане развија се искрена младалачка љубав. Ипак, од самог почетка Коста зна да би њихова љубав представљала велику препреку његовом школовању, а самим тим и истакнутом месту у друштву. Костино потискивање љубавних осећања мотивисано је тиме што је он потпуно свестан свог високог порекла, али и мајчиним огромним поуздањем у његову будућност и успех. Под притиском великих очекивања старамајке, Коста се плаши и растурања старог породичног угледа. Међутим, како је време пролазило, Коста је схватао да је тиме што није остварио љубав са Станом, заувек изгубио нашто најчистије што је у животу имао.
Из таквог једног емотивног и психолошког угла, он започиње да се тужно присећа прошлости, схватајући да је неостварена лична срећа једини прави човеков удес у свету. Присећање на сан који се непрестано јавља („Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.”) и враћање прошлости кроз сан представљају пишчево средство којим упоређује прошлост и садашњост. Наиме, главни јунак није умео у правом тренутку, онда када још није било касно, да процени вредност и лепоту онога што је имао – љубав према Стани. То је и условило његову, али и њену несрећну садашњост.
Док на њега делује морални принцип, Коста осуђује своје поступке, говори сам себи како је оно што ради нечасно, неисправно и за осуду; међутим, кад превагне емотивни принцип, он му се у потпуности препушта. Знао је да неће наћи вернију љубав од њене. Међутим, старамајка која га непрестано подсећа на његове претке и њихову славу, стално му је пред очима. Она, као припадница патријархалне друштвене средине, по сваку цену, не бирајући средства, жели да поврати стари породични углед. Својим причама о некадашњем сјају и богатству њихове породице она опомиње Косту да је његова љубав према Стани немогућа.
Ипак, морални принцип није једини разлог за неостварену љубав у овој Бориној приповеци. Велику препреку испољавању љубави према девојци Стани представља и нова, и њему још увек непозната урбана култура, чије прве недостатке, али и вредности он тек упознаје. Управо та разапетост између старог и новог постаје један од главних узрочника несреће главног јунакаУвеле руже. Коста се приклања бабиној жељи да поврати некадашњу породичну моћ, али истовремено сам себи доказује да је могуће да се побегне од осећања. Ново осећање живота и потреба за слободом модерног човека као да је наговештено овим чином Бориног јунака. Међутим, овакав његов поступак само на први поглед делује као модеран и могућ, али се на крају показује као потпуно неостварив, јер је очигледно колико главни јунак пати.
Са друге стране, Стана у почетку не види никакве класне разлике које би биле препрека њиховој љубави, па наивно сања о заједничкој срећи. Она мисли да је једини разлог што њих двоје још увек нису венчани Костина незавршена школа. Међутим, временом јој постаје јасно да њене младалачке наде уопште нису реалне. Када у последњој сцени Увеле руже Коста долази да још једном види своју бабу на самрти, Стана је већ сасвим „увела”.
„На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоја, од силна рада развијена, пљосната стопала с испуцалим прстима.” Она је сада потпуно помирена са трагичном судбином која ју је снашла. Њен однос према свету одређен је патријархалним погледом на живот, а њена трагедија је трагедија личности која се жртвује у име колектива.
Аутор: Душица Чукић
_________________________________________________________________________________________
|
Жан Батист Поклен Молијер Молијер (фр. Molière), право име Жан Батист Поклен (фр. Jean-Baptiste Poquelin) био je француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма. Рођен је у Паризу 15. јануара 1622. године. Његов отац је био дворски декоратер и имао је титулу краљевског собара. Од Молијера се очекивало много, али он није могао одолети љубави према књижевности и писању. Године 1643. млади Молијер почиње да носи тај псеудоним, коначно окреће леђа каријери дворског собара и декоратера. Његова најпознатија дела су "Тврдица", "Грађанин племић", "Уображени болесник", "Мизантроп"... У својим комедијама исмевао је лажне учењаке, лекаре, уображеност богатих грађана, надменост, лицемерје... Умро је 17. фебруара 1673. године на позорници изводећи своје ремек- дело "Уображени болесник". Пао је умирући од болова, а публика је мислила да је то део његове сјајне глуме. Молијер је извршио снажан утицај и на наше писце, нпр. Стеријина дела често се доводе у везу са Молијером. |
|
|
|
____________________________________________________________________________________________
Сергеј Јесењин
|
Сергеј Александрович Јесењин је био руски песник. Припадао је књижевном правцу који се звао ИМАЖИНИЗАМ. Имажинизам https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D0%BC%D0%B0%D0%B6%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC Због свог порекла, он је себе сматрао "песником села". У многим својим делима бавио се животом на селу. Јесењинов живот, бракови, поезија... https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B5%D1%98_%D0%88%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B8%D0%BD |
Прича о великој љубави Сергеја Јесењина и балерине исидоре Данкан
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:455532-Najvece-ljubavi-Isidora-Dankan-i-Sergej-Jesenjin
Јесењин је био ожењен и унуком Лава Толстоја.
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.303.html:455532-Najvece-ljubavi-Isidora-Dankan-i-Sergej-Jesenjin
Јесењин је био ожењен и унуком Лава Толстоја.
Самоубиство Сергеја Јесењина ипак убиство!
Звучи парадоксално?!
Прочитајте чланак на...
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:277517-Poeta-ruske-duse
"Песма о керуши"
|
|
ПЕСМА О КЕРУШИ
У свитање, у појати ниској, где се злати рогоза гомила, седморо је штенади риђасте, седморо је кучка оштенила. Лижући их језиком црвеним, миловала штенад све до мрака, и копнео снег је загрејани, испод њеног топлога стомака. Кад је јато кокошака лених задремало на мотки седећи, пошао је сељак натмурени, свих седоро носећи у врећи. Мучећи се да им приђе мало трчала је кроз наносе меке... и дуго је, дуго је дрхтало незамрзло огледало реке. Кад се натраг вукла по пртини лижућ своје тело ознојено, месец јој се над кућом учини као једно риђе штене њено. Гледала је у висину модру, жалосни се урлик дуго чуо, танки месец клизио по своду и у поља за брег утонуо. Немо, ко од сиротиње бедне, када камен баце јој из шале, у снег су се псеће очи њене као златне звезде скотрљале. Превео Драгутин Маловић 
|
"Човек окрутан према животињама не може бити добар човек."
Шопенхауер
Шопенхауер
___________________________________________________________
"Не веруј зато што је то мудрац рекао,
Не веруј зато што је то уобичајено мишљење,
Не веруј зато што је то записано,
Не веруј зато што је то проречено,
Не веруј зато што неко други у то верује,
Али веруј оном што си сам просудио да је истина."
Сидарта Гаутама Буда
Не веруј зато што је то уобичајено мишљење,
Не веруј зато што је то записано,
Не веруј зато што је то проречено,
Не веруј зато што неко други у то верује,
Али веруј оном што си сам просудио да је истина."
Сидарта Гаутама Буда
____________________________________________________________________________________________
"Очију твојих да није", Васко Попа
Одлазак
Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам
Нека уђу
Нека прегледају нека претраже
Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту
Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту
С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи
Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам
Нека уђу
Нека прегледају нека претраже
Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту
Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту
С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи
_______________________________________________________________________________________
|
Ако сте ово научили, све сте научили... |
|
___________________________________________________________________________________________
"Ноћ и магла", Данило Киш
___________________________________________________________________________________________
____________________________________________________________________________________________
На крају...
Мој избор!
Мој избор!
Лагано умире
Лагано умире онај који не путује,
онај који не чита,
онај који не слуша музику,
онај који не налази задовољство у
себи.
Лагано умире онај који уништава властиту
љубав,
онај који не прихвата помоћ.
Лагано умире онај који је претворен у роба
навика
постављајући си сваки дан иста ограничења,
онај који не мења рутину,
онај који се не усуђује оденути у
нову боју,
и не прича с онима које не познаје.
Лагано умире
онај који бежи од страсти
и њеног врела емоција
оних које дају сјај очима
или напуштеним срцима.
Лагано умире
онај који не мења живот кад није задовољан
својим послом или својом љубави,
онај који се не жели одрећи своје сигурности ради
несигурности,
и који не иде за својим сновима;
онај који си неће дозволити
нити једном у својем животу
да побегне од смислених савета....
Живи данас, учини данас, рескирај данас!
Не дозволи лагано умирање!
Не заборави бити сретан!
Пабло Неруда
Лагано умире онај који не путује,
онај који не чита,
онај који не слуша музику,
онај који не налази задовољство у
себи.
Лагано умире онај који уништава властиту
љубав,
онај који не прихвата помоћ.
Лагано умире онај који је претворен у роба
навика
постављајући си сваки дан иста ограничења,
онај који не мења рутину,
онај који се не усуђује оденути у
нову боју,
и не прича с онима које не познаје.
Лагано умире
онај који бежи од страсти
и њеног врела емоција
оних које дају сјај очима
или напуштеним срцима.
Лагано умире
онај који не мења живот кад није задовољан
својим послом или својом љубави,
онај који се не жели одрећи своје сигурности ради
несигурности,
и који не иде за својим сновима;
онај који си неће дозволити
нити једном у својем животу
да побегне од смислених савета....
Живи данас, учини данас, рескирај данас!
Не дозволи лагано умирање!
Не заборави бити сретан!
Пабло Неруда
