Драги петаци,
Стигао је још један Свети Првосептембар Свешколски (Политикин Забавник)...
Стигао је још један Свети Првосептембар Свешколски (Политикин Забавник)...
Политикин Забавник
У току летњег распуста, много сте размишљали о школи и првог септембра сви смо се вратили у ђачке клупе са неким очекивањима.
Наставници то, углавном, виде овако...
У току летњег распуста, много сте размишљали о школи и првог септембра сви смо се вратили у ђачке клупе са неким очекивањима.
Наставници то, углавном, виде овако...
У идеалном свету једног наставника, буде чак и лепше...
Ипак, реалност је често сурова!
Ученици на школу гледају мало
другачије!
Како се школска година захуктава, слика постаје све "боља"...
другачије!
Како се школска година захуктава, слика постаје све "боља"...
Не смемо заборавити ни родитеље!
Имају и они своја очекивања, само се њихова очекивања, некако, више односе на крај школске године...
Они очекују...
Имају и они своја очекивања, само се њихова очекивања, некако, више односе на крај школске године...
Они очекују...
|
|
Ипак, буде ту и веома лепих тренутака.
Ове године дружићемо се са...
|
|
Бранислав Нушић Данило Киш
Душко Радовић
|
|
Иво Андрић
Бранко Ћопић
Све фини неки људи...
__________________________________________________________
Све фини неки људи...
__________________________________________________________
Неколико правила за упознавање...
Наставника чекамо у миру и тишини.
У радној атмосфери.
У радној атмосфери.
Као што видите, у учионоци мора бити ред!
Пре часа ослободимо се свих штетних утицаја!
Одмах затим, ослободимо и таоца!
На ово посебно обратити пажњу!
Ми кажемо: "Ћутање је злато", а арапска пословица...
Заусти да нешто кажеш једино ако ће то што ћеш рећи бити лепше од тишине.
Има и Милорад Павић своју верзију...
То ћемо правити на часу!
_________________________________________________________________________________________
У петом разреду читамо...
|
| ||
Читање није хоби,
читање је начин живота.
читање је начин живота.
Она је у књигама пронашла још један свет.
___________________________________________________________________________________
_____________________________________________________________________________________
Из граматике учимо...
(Или не учимо?!)
Опасност вреба на сваком кораку.
Побеђују паметни! |
| ||
__________________________________________________________
Слободно постављајте питања.
И другима, и себи!
И другима, и себи!
Да ли је човек паметан, судите по његовим одговорима. а је ли мудар, по његовим питањима.
Нагиб Махфуз
Нагиб Махфуз
Да ли то вреди и за њега?
Ипак он није човек.
Али му је најбољи пријатељ!
Ипак он није човек.
Али му је најбољи пријатељ!
На овој слици налазе се два најбоља човекова пријатеља.
Пронађите их!
____________________________________________________________________________
Пронађите их!
____________________________________________________________________________
Лектира у петом разреду
Да ли ви читате довољно?
| Лектира |
|
|
|
|
Свети Сава
|
|
Скадар на Бојани
|
|
Трка може да почне!
Ко ће прочитати више?
Ко ће прочитати више?
______________________________________________________________________________________
Правопис у петом разреду
1. Писање присвојних придева са наставцима) - ов, -ев, -ин; и присвојних придева који се завршавају на гласовне групе: -ски, -шки, -чки;
2. Управни говор;
3. Вишечлана географска имена,
3. Вишечлана географска имена,
4. Основни и редни бројеви
5. Писање придева изведених од именица у чијој се основи налази ј (нпр. армијски).
6. Писање назива разних организација и њихових тела (органа).
5. Писање придева изведених од именица у чијој се основи налази ј (нпр. армијски).
6. Писање назива разних организација и њихових тела (органа).
7. Писање заменица у обраћању: Ви.
Бојан Јокановић
Цртежи и карикатуре
Цртежи и карикатуре
8. Писање генитива, акузатива, инструментала и локатива
9.Писање именичких одричних заменица;
10.Одрична речца не уз именице, придеве и глаголе;
9.Писање именичких одричних заменица;
10.Одрична речца не уз именице, придеве и глаголе;
А када смо их једном раздвојили, више их никад нисмо писали спојено...
Бојан Јокановић
Цртежи и карикатуре
Цртежи и карикатуре
11. Компарација придева (речца нај у суперлативу).
|
Најновија компарација у српском језику: висок виши Новак Ђоковић |
|
12. Тачка и запета.
13.Запета уз вокатив и апозиција
14.Три тачке
15.Цртица.
Навикавање ученика на коришћење правописа (школско издање).
__________________________________________________________________________________
У петом разреду има доста да се учи...
Могло би се рећи да треба спавати над књигом!
Могло би се рећи да треба спавати над књигом!
Ви све буквално схватате!
_________________________________________________________________________
"Еро с онога свијета", шаљива народна приповетка
________________________________________________________________________________
Данас само мајмуни не читају!
Извињавамо се правим мајмунима. Они читају.
Не читају они у пренесеном значењу.
Не читају они у пренесеном значењу.
__________________________________________________________________________________________
"Дјевојка цара надмудрила", народна новела
______________________________________________________________________________
Постоји право време за сваку књигу.
Требало би да читамо књиге намењене нашем узрасту.
_______________________________________________________________________________
Народне бајке
"Биберче"
|
|
|
"Аждаја и царев син"
"Баш Челик"
„Баш“ – тур. глава, „челик“ – гвожђе
|
|
|
Моја бајка Био једном један човек и имао веома лепу жену. Једног дана његова жена се много разболела. Лекар им је рекао да ако хоће да му жена оздрави, до сумрака мора да набави лек. Човек се страшно уплашио и питао је како и где да набави лек. Лекар му је објаснио да за лек треба да набави: аждајин зуб, вилину трепавицу и пљувачку људождера. Човек тако крене у потрагу за аждајиним зубом, али није знао где је аждаја. Размислио је и сетио се да му је мама сваку ноћ читала приче и да у свакој причи аждаје живе у пећинама. Онда је кренуо у потрагу. Ишао је, ишао и наишао је на веома језиву пећину , а када је ушао, видео је највећу и најстрашнију аждају. На срећу, она је спавала. Он јој брзо извади зуб и побегне, али аждаја се пробуди и поче да га јури. Одједном се појавио витез и пресекао аждају на пола. После је наставио потрагу за вилином трепавицом, а знао је да су виле стидљиве и да се крију у цвећу. Онда је пошао ка цветној ливади да их нађе. Када је дошао угледао је вилу и за трен ока ишчупао јој трепавицу. Брзо је побегао. Одмах је почео да размишља како да нађе пљувачку људождера, а то га је највише плашило пошто је он човек. Отишао је до Црвених планина у којима живе људождери. Људождеру је, када је угледао човека, почела да цури пљувачка из уста. Човек је тио искористио, узео кап и отишао брзо назад у болницу. До сумрака је остало још врло мало времена. На сву срећу, човек је стигао на време. Његова жена је преживела и њих двоје су живели срећно до краја живота. Милана Батак, 5.а |
Права тема свих бајки је...
"Снежана и седам патуљака" данас...
Превод са енглеског: Мирјана Шкобо
_______________________________________________________________________________________
Тако, лепо... Сад можемо да стичемо нове!
_____________________________________________________________________________________
Можда би и аждаје биле другачије приказане у књижевним
делима, да их је неко научио да читају!
делима, да их је неко научио да читају!
_______________________________________________________________________________
Да ли сте знали?
Јапанци имају једно од најкомпликованијих писама на свету, своју децу уче писању и читању већ од 3. године, и немају неписмених људи. Процес учења се никад не завршава, јер јапанско писмо има преко 8.000 знакова.
Јапанци имају једно од најкомпликованијих писама на свету, своју децу уче писању и читању већ од 3. године, и немају неписмених људи. Процес учења се никад не завршава, јер јапанско писмо има преко 8.000 знакова.
_________________________________________________________________________________________
"Житије Ајдук Вељка Петровића", Вук Стефановић Караџић
Споменик у центру Неготина
Чучук Стана
Дејан Радаковић, 5.б
___________________________________________________________________________________________
Рецепт за добар успех у петом разреду!
Другачије не може!
___________________________________________________________________________________________
Вест
_________________________________________________________________________________
Овако се најслађе заспи!
___________________________________________________________________________________________
"Домовина", Душан, Васиљев
Питања
1. Лирске песме делимо на...
2. Ком књижевном роду припада родољубива песма?
3. Како се још назива родољубива песма?
4. Ком књижевном роду припада песма "Домовина"?
5. Којој врсти лирских песама припада песма "Домовина"?
6. Шта је родољубива песма?
7. Ко је написао "Ђачки растанак"?
8. Ком књижевном роду припада поема?
9 Којој књижевној врсти припада "Ђачки растанак"?
10. Наброј врсте рима.
11. Коју врсту риме има песма "Домовина"?
12. Ако се први стих римује са другим, а трећи са четвртим, рима је...
13. Ако се римују први и четврти други и трећи стих, рима се назива...
14. Одреди врсту риме:
" И вече је као од фила,
отвара мати призир у шир.
Одједном букне цели свемир
као најслађа ванила."
"Пред ногама му полегле, спокојне,
богате бразде, и како их гледа,
ко своја добра и марљива чеда,
безмерна нежност облева му знојне..."
"Ти ме диже, привати обала,
Зато теби до небеса фала,
Реко онда па ћу и свакада,
Али збогом остај мени сада!"
"Ујутро кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;"
15. Од колико се катрена састоји песма "Домовина"?
16. Колико стихова има катрен?
17. Како се зове следећа строфа:
"А славуј пева, шева припева
Рајског певања најлепши пој...
»Јеси ли срећан?«... питао сам се.
Срећан сам, срећан!... О, Боже мој!"
18. Шта је персонификација?
19. Одреди стилску фигуру:
"Ливада крај реке сања."
"Ал' се небо осмехива."
"Месец ме посматра."
"Трамвај стење."
20. Шта је епитет?
21. Наведи четири епитета из песме "Домовина".
22. Пронађи епитете у следећим стиховима:
"Изгледа као да самрт уморну природу стеже,
и она тихо мре."
"Два су цвијета у бостану расла:
плави зумбул и зелена када."
" Снежне велове беле
лудо око себе веју.
Трче на сребрним прстима."
"Небо ведро, а река се чиста
тамо - амо у пругама блиста."
"Тело чило, а умешна рука,
сретно сам се ја увек извука."
"Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
од гладних птица, моја муко тврда?!"
23 . "Јечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи."
Подвучена је стилска фигура...
24. Одреди врсту риме у строфи...
"Јечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи."
25. Које две стилске фигуре препознајеш у следећим стиховима:
"Чамци жути, плави, бели
сви су редом невесели."
26. "Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно."
Подвучена је стилска фигура...
Песму "Домовина" рецитује глумац Војин Ћетковић...
Још једна интерпретација исте песме...
Можемо да их упоредимо, али не би требало да их имитирамо!
___________________________________________________________________________________________
Важно!
Читати, а не разумети, исто је као ловити, а ништа не уловити. Франсоа Моријак
___________________________________________________________________________________________
"Ђачки растанак", Бранко Радичевић
У песми "Ђачки растанак" Бранко је опевао Фрушку гору, ђачке игре и младалачке несташлуке.
У тој песми је, такође, изнео идеју југословенства.
Бранко Радичевић и кћерка Вука Караџића Мина
У родитељском дому, чија су врата увек била отворена за пријатеље, Мина je била окружена пажњом бројних обожавалаца. Иако нема поузданих података, један од највећих песника српског романтизма, Бранко Радичевић, по свему судећи је био заљубљен у њу. Речи које је упутио свом пријатељу, књижевнику Ђури Даничићу, поводом Минине веридбе са руским лекаром Флором Огњевим јасно говоре о његовим осећањима: „Ако не лажем, ово ће бити Минин муж. Кажу да је и њега Бог створио; може бити душу, али тело - не“ (Огњев је био низак растом и грбав.) И Бранкови стихови „... певам дању, певам ноћу, певам, селе, шта год хоћу...“, записани 1847. у Минином Споменару, одају његова потајна размишљања.
Музику за ову песму компоновао је Корнелије Ковач,
а песму је отпевао Здравко Чолић
а песму је отпевао Здравко Чолић
____________________________________________________________________________________________
Дневник прочитаних књига? Ево зашто...
Књига коју смо прочитали, а из ње нисмо ништа забележили, непрочитана је књига.
Агустин Албалат
Агустин Албалат
Ко записује, чита двоструко.
Иво Андрић
Читати без бележака, исто је што и гледати на једно око.
Иво Андрић
___________________________________________________________________________________________
"Небеска река", Гроздана Олујић
_________________________________________________________________________________
Шта је занимљивије?
Не будите површни!
__________________________________________________________________________________________
"Двадесет хиљада миља под морем" Жил Верн
___________________________________________________________________________________________
Дозволи и ти да ти нешто промени живот на боље!
_________________________________________________________________________________________
Бранко Ћопић
Неки дан ми, опет, пише један мали из Нишке Каменице:
"Друже Бранко, ваша су дела очајно лепа..."
А ја, инспирисан овим писмом, седнем и отпишем му песму чији почетак глас:
"Ваша су дела очајно лепа, како их тако мајсторски склепа..."
"Друже Бранко, ваша су дела очајно лепа..."
А ја, инспирисан овим писмом, седнем и отпишем му песму чији почетак глас:
"Ваша су дела очајно лепа, како их тако мајсторски склепа..."
_________________________________________________________________________________
Забринути родитељи...
__________________________________________________________________________________________
"Дечак и пас", Данило Киш
Како се пише писмо?
______________________________________________________________________________
Књижевност је хлеб свагдашњи за људску душу.
Франческо Гвераци
________________________________________________________________________________________
"Робинзон Крусо", Данијел Дефо
Никад не видимо право стање у коме смо, сем као супротност нечем горем; нити ценимо вредност онога у чему живимо, док га не изгубимо.
Оглушујући се о жеље својих родитеља, Робинсон Крусо одлучује да напусти Енглеску и отисне се на пловидбу морем, маштајући о пустоловинама које га чекају. Након што први брод потопи бура, а други отму гусари, Робинсон схвата да га је срећа напустила, али ни тад не одустаје од своје намере, све док се једног дана не нађе на пустом острву без могућности да отплови даље. Ту ће провести наредних двадесет осам година, довијајући се да преживи и дâ смисао свом животу.
Овај роман о довитљивости, вери, храбрости и снази људског духа одушевиће младе, али и старије читаоце.
„Са каквом се радошћу сећамо тих чаробних дана детињства када смо озбиљно читали Робинсона Крусоа – када смо откривали авантуристички дух који тиња у нама док зарањамо у чудесна значења на тим страницама и над њима остајемо без даха.“
Едгар Алан По
Оглушујући се о жеље својих родитеља, Робинсон Крусо одлучује да напусти Енглеску и отисне се на пловидбу морем, маштајући о пустоловинама које га чекају. Након што први брод потопи бура, а други отму гусари, Робинсон схвата да га је срећа напустила, али ни тад не одустаје од своје намере, све док се једног дана не нађе на пустом острву без могућности да отплови даље. Ту ће провести наредних двадесет осам година, довијајући се да преживи и дâ смисао свом животу.
Овај роман о довитљивости, вери, храбрости и снази људског духа одушевиће младе, али и старије читаоце.
„Са каквом се радошћу сећамо тих чаробних дана детињства када смо озбиљно читали Робинсона Крусоа – када смо откривали авантуристички дух који тиња у нама док зарањамо у чудесна значења на тим страницама и над њима остајемо без даха.“
Едгар Алан По
________________________________________________________________________________________
Треба ли вам инфузија?
________________________________________________________________________________________
"Шала", Антон Павлович Чехов
"Руска зима"
Стилске фигуре
Епитети:
Ведро, зимско поподне, мраз јак, сребренасто иње, високом брегу, мале санке, страшна, бескрајно дубока провалија, бледа, крупним очима, сирота девојчица, радосна, срећна.
Компарација:
˝.. У којој се сунце огледа као у огледалу.˝
˝Санке лете, као стрела.˝
Епитети:
Ведро, зимско поподне, мраз јак, сребренасто иње, високом брегу, мале санке, страшна, бескрајно дубока провалија, бледа, крупним очима, сирота девојчица, радосна, срећна.
Компарација:
˝.. У којој се сунце огледа као у огледалу.˝
˝Санке лете, као стрела.˝
_________________________________________________________________________________________
"Зимско јутро", Војислав Илић
______________________________________________________________________________
Да ли дилема још постоји?
_______________________________________________________________________________________
"Свети Саво", народна песма
Jелена Шарчевић, 5.б
_____________________________________________________________________________________
Без коментара!
__________________________________________________________________________________________
"Женидба Душанова", народна епска песма
Дарко Стојановић (уметник)
Шта се то десило, па је са списка владара из куће Немањића изостао најмоћнији од њих,
владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора:
Егејског, Јонског и Јадранског?
владар за чије владавине су Србију запљускивале воде три мора:
Егејског, Јонског и Јадранског?
Родоначелник Немањића велики жупан Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви)
Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).
Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.
Српска православна црква установљење култа и канонизацију – односно проглашавање некога светим, увршћење у ред светаца, посвећивање – вршила је од почетка 13. века, па све до нашег времена. Најстарији свети Срби, који су живели и деловали крајем 10. и у 11. веку, су зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски, Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Међу првима се као свети, 1205. године, помиње Симеон (Стефан Немања), оснивач најславније српске династије, а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симеон (Стефан Првовенчани) и Сава (Растко).
Занимљиво је напоменути да по социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници. Међу њима само је шест жена, односно око 7 одсто.
На фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији
(1345) цар Душан приказан је светачким ореолом. Поред њега је
царевић, потоњи цар Стефан Урош V Нејаки (Свети Урош)
Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).
Жена на Светој Гори
У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.
Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.
(1345) цар Душан приказан је светачким ореолом. Поред њега је
царевић, потоњи цар Стефан Урош V Нејаки (Свети Урош)
Од владара – осим поменутих Стефана Немање (1166–1196) и Стефана Првовенчаног (1196–1228) – ореол светости задобили су још и краљ Стефан Владислав (1234–1243), краљ Стефан Драгутин (1276–1282), краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321), краљ Стефан Урош III Дечански (1321–1331), цар Стефан Урош (1355–1371), кнез Лазар (Хребељановић) (1371–1389), кнез и деспот Стефан Лазаревић (1389–1427), слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Међу српским средњовековним владарима из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав (1228–1234), краљ Стефан Урош I (1243–1276) и – краљ и цар Стефан Душан (1331–1355).
Жена на Светој Гори
У покушају да се нађе одговор на постављено питање посеже се за, у најмању руку, четири озбиљна разлога. Први, вероватно највише привлачан и унеколико тајанствен, али, истовремено, и најмање уверљив, тиче се на Душановог непоштовања строгих правила јединствене републике православних монаха – Свете Горе.
Као што је познато, српски цар склонио се на Атон пред кугом познатом под именом Црна смрт која се појавила у пространим азијским степама и одатле, следећи караванске путеве, ширила се како на Исток, тако и на Запад. Ова страшна пандемија је у раздобљу од 1347. до 1353. године покосила трећину ондашњег европског становништва. Према неким проценама стручњака за историјску демографију, ова пошаст однела је око седамдесет пет милиона људи.
Да би своје најближе и себе спасао болести којој није било лека, а која се распростирала таквом брзином да је код савременика будила исконски страх и осећање беспомоћности, Стефан Душан се у зиму 1347/1348. склонио у најбољи могући „карантин” – Свету Гору. То најцветније монашко средиште источног хришћанства Срби су држали од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атон дошао са супругом Јеленом и сином Урошем. При том је нарушио правило по којем је женама био забрањен приступ на источни „прст” полуострва Халкидики.
Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.
Оцеубиство
Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).
Јелена је била једна од врло ретких жена које су у хиљадугодишњој историји тамошњег монаштва боравиле на Светој Гори. Могу да се чују и објашњења да су нашу царицу носили, па тако заправо није ни ступила ногом на тло Атона. Како било, неки сматрају да је то био неопростив преступ због којег Душан није канонизован. Премда домишљат и примамљив, овај разлог најпре може да се сврста међу оне уз које иде придев анегдотски.
Оцеубиство
Други веома важан разлог за изостанак Душанове канонизације своди се на тешку оптужбу која може да се изрекне само једном речју – оцеубиство. Добро је познато да је потоњи српски цар у лето 1331. године збацио оца, краља Стефана Дечанског, и дошао на чело српске државе. Већ у новембру исте године Дечански је под замагљеним околностима изгубио живот, а тешка сенка кривице пала је и на Душана. Византијски историчар Нићифор Григора, прилично добро упућен у прилике у оновременој Србији, сматра да је властела одиграла кључну улогу, а за виновника сукоба сматра Душана. Млади престолонаследник уплашио се за наслеђе престола јер му је отац имао и децу из другог брака са византијском невестом Маријом Палеологином. Подсетимо се да је Душан рођен у првом браку Стефана Дечанског и да му је мајка била Теодора, кћи бугарског цара Смилца (1292–1298).
Стефан Дечански
Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор Григора забележио је:
„Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца... Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.
Описујући околности под којима је дошло до побуне у Србији, Нићифор Григора забележио је:
„Сина (Душана) то је нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца... Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
У сваком случају, овај разлог има приличну тежину и никако се не сме занемарити.
|
Везе с папом
Трећи разлог због којег Стефан Душан наводно није постао светац заснива се на подацима који говоре о томе да је био спреман да свој народ преведе у католичанство што је био потез који радикални православни кругови најоштрије осуђују. О чему се заправо ради? У намери да покрене рат против Османлија, који су средином 14. столећа били велика опасност за хришћанске државе на Балканском полуострву, српски цар водио је преговоре са папом Иноћентијем VI (1352–1362). |
Уз то, Србија је имала и невоље због упада угарске војске краља Лајоша I Великог (1342–1382) кога је, изгледа, могао да умири једино римски првосвештеник. У преговорима с Куријом Стефан Душан био је чак спреман да прихвати папски примат и католичку веру, а у очекивању да ће га папа у предстојећем рату против Турака именовати и благословити за капетана хришћанске војске. Посреди су били збиља крупни уступци.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.
Против богомданог поретка
И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан, па чак и врло непријатан пријем. Угарска опасност је минула, па Стефан Душан више није истрајавао на очито олако датим обећањима. Све су то чињенице које у знатној мери обеснажују овај разлог као мотив српске цркве да првог српског цара не прогласи за свеца.
Против богомданог поретка
И, најзад, четврти и, сва је прилика, кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да из Византије уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.
Био је то догађај којим су за четврт века прекинуте везе двеју сестринских цркава. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан „гледао лакомим очима туђе градове”, да је „неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства ...”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи ...”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области ...”
Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”:
„Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”
У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.
Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.
Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски
Било је, дакле, очигледно да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак првог цара. Неслагања с оним што је Стефан Душан учинио била су изречена прилично јасно и недвосмислено, речима које не изазивају било какву недоумицу. Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства ...”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи ...”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области ...”
Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола, али су у исто време одлучно подржане, изнова поновљене и овековечене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу „Житија деспота Стефана Лазаревића бележи”:
„Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара.”
У овом случају и употреба личног имена – Душан, а не Стефан или Стефан Душан – подразумева извесно ограђивање писца. Првог српског цара на сличан начин означавали су и у већем броју летописачких белешки. Било је очигледно да српска црква и њено свештенство нису имали много милости према једној од најважнијих личности у нашој историји.
Наравно, никако не треба губити из вида ни тешко избрисиву мрљу оцеубиства која је непрестано пратила сећање на великог владара. На неки начин су преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у „Именику Срба светитеља”.
Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.
Аутор:
Радивој Радић
Илустровао:
Горан Горски
Женидба цара Душана, Паја Јовановић
|
Крунисање цара Душана, Паја Јовановић
|
ПОСЛЕДЊИ НЕМАЊИЋ
Јован Урош Дука Палеолог остао је у сенци славнијих блиских рођака
Ако би се направила нека анкета са питањем „Ко је био последњи Немањић?” вероватно би најчешћи одговор био – цар Стефан Урош (1355–1371). Он се повезује са распадом Српског царства до кога је дошло после смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османском најездом која је наговестила крај српске средњовековне државе. При том и придеви који, по обичају, иду уз њихова имена – „Силни” за Душана, а „Нејаки” за Уроша – као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије.
Међутим, цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао некако занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и прилично непознат широј публици коју занима стара српска повесница.
Јован Урош Дука Палеолог остао је у сенци славнијих блиских рођака
Ако би се направила нека анкета са питањем „Ко је био последњи Немањић?” вероватно би најчешћи одговор био – цар Стефан Урош (1355–1371). Он се повезује са распадом Српског царства до кога је дошло после смрти његовог оца, краља и цара Стефана Душана (1331–1355), као и са османском најездом која је наговестила крај српске средњовековне државе. При том и придеви који, по обичају, иду уз њихова имена – „Силни” за Душана, а „Нејаки” за Уроша – као да злокобно наговештавају тешка времена и крај династије.
Међутим, цар Стефан Урош није последњи Немањић. Последњи Немањић је Јован Урош Дука Палеолог, син Симеона (Синише), полубрата Стефана Душана. Он је остао некако занемарен, у сенци славнијих блиских рођака, и прилично непознат широј публици коју занима стара српска повесница.
Битка за престо
Симеон (Синиша) Урош Палеолог, подсетимо се, био је син краља Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331) и византијске принцезе Марије Палеологине. Симеона (Синишу) смрт Стефана Душана (1355) затекла је у Епиру, на положају тамошњег намесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Премда се у српским земљама добро знало да је Стефан Урош, син цара Душана, предвиђен за наследника престола, Симеон Урош Палеолог веровао је да је куцнуо час да се попне на трон најмоћније државе оновремене југоисточне Европе. Стога његово проглашење за цара у Костуру (Касторији), 1356. године, с разлогом може да се посматра као узурпаторски чин.
Истовремено, Симеон Палеолог био је први који је отворено нарушио територијално јединство Српског царства на којем је Стефан Душан толико истрајавао. Намеран да се попне на српски престо, са војском је кренуо ка северу. Није га поколебао ни исход државног сабора у Скопљу, у априлу 1357. године, на којем га властела није прихватила, што је значило да је потпуну подршку уживао Стефан Урош. У помањкању других аргумената, Симеон Палеолог прибегао је сили и 1358. године напао Скадар. Пораз у овом походу унеколико је охладио његове планове и уједно је означио његов последњи покушај на овој страни.
Симеон (Синиша) Урош Палеолог, подсетимо се, био је син краља Стефана Уроша III Дечанског (1321–1331) и византијске принцезе Марије Палеологине. Симеона (Синишу) смрт Стефана Душана (1355) затекла је у Епиру, на положају тамошњег намесника и са титулом деспота коју је добио од полубрата. Премда се у српским земљама добро знало да је Стефан Урош, син цара Душана, предвиђен за наследника престола, Симеон Урош Палеолог веровао је да је куцнуо час да се попне на трон најмоћније државе оновремене југоисточне Европе. Стога његово проглашење за цара у Костуру (Касторији), 1356. године, с разлогом може да се посматра као узурпаторски чин.
Истовремено, Симеон Палеолог био је први који је отворено нарушио територијално јединство Српског царства на којем је Стефан Душан толико истрајавао. Намеран да се попне на српски престо, са војском је кренуо ка северу. Није га поколебао ни исход државног сабора у Скопљу, у априлу 1357. године, на којем га властела није прихватила, што је значило да је потпуну подршку уживао Стефан Урош. У помањкању других аргумената, Симеон Палеолог прибегао је сили и 1358. године напао Скадар. Пораз у овом походу унеколико је охладио његове планове и уједно је означио његов последњи покушај на овој страни.
Пошто су га подржали локални црквени кругови и неки световни феудалци, он је брзо и лако освојио Тесалију, а потом и простране области у Епиру. Тамошњи живаљ, ношен жељом да се коначно устали власт, која се средином 14. столећа тако брзо мењала, и вероватно надахнут неком врстом провинцијског патриотизма, поздрављао га је као цара. Лакоћа с којом је за кратко време постигао велике успехе може да се објасни и његовим двоструким пореклом, српским и византијским. Тако је Симеону Палеологу пошло за руком да 1359/1360. оствари део својих замашних намера које је неуспех под Скадром ако не учинио скромнијим, а оно барем приближио израженијим смислом за стварност. Чињеница да је већ био цар значила је да је одмах обезбедио формалну независност својој тек образованој држави. Пред новоствореним царством налазило се доба мирног развитка. Чак би се могло рећи да је Симеону Палеологу пошло за руком да у малом – на простору Тесалије – оствари оно у чему је живо настојао његов старији полубрат Стефан Душан маштајући о некаквом универзалном српско-грчком царству са средиштем у Цариграду.
Још за живота полубрата Стефана Душана, Симеон (Синиша) Палеолог оженио се Томаидом, кћерком Јована II Орсинија, деспота и владара Епира (1323–1335/7). Из овог брака потицало је троје деце, два сина (Јован Урош Дука Палеолог и Стефан Дука) и једна кћи (Марија Ангелина Дукена Палеологина). Јован Урош, најстарији од њих, на свет је дошао око 1350. године.
Сва је прилика да је Јован Урош детињство провео у граду Трикали који је његов отац изабрао за престоницу новоуспостављеног царства. Сматра се да је још у детињем узрасту, већ 1356. године, када се његов отац Симеон Палеолог прогласио за цара, он постао његов савладар. Јован Урош постао је цар 1359/1360, отприлике у узрасту од десетак година.
После смрти Симеона Палеолога, која се упркос извесним недоумицама датује у време пре новембра 1372. године, Јован Урош је наследио оца и завладао Тесалијом. Сачувано је мало података о његовој владавини, а у једној повељи у којој Нилу, старешини монашке заједнице у граду Стагију, потврђује неке поседе, наводи да их је овај имао „од блажених предака царства ми, а и од преблаженог оца царства ми”. Јован Урош је веома кратко владао Тесалијом, не више од две или три године.
Цар црноризац
Очигледно је да је син Симеона Палеолога већ од раних година нагињао повучености монашког живота. У Тесалији су се налазили Метеори, група манастира смештена на тешко приступачним стенама, недалеко од града Каламбаке, подигнути по угледу на монашка братства на Светој Гори. Премда се једна заједница калуђера помиње већ у 12. веку, прави процват монашког живота у Метеорима уследио је за време српске власти над Тесалијом у трећој четвртини 14. века. Својеврстан родоначелник монашког живота био је Атанасије Метеорит од којег и потиче назив Метеори (грчки: „лебдећи у ваздуху”, „окачени о ваздух”). Тако је најстарија сачувана црква у оквиру манастира Сретења подигнута 1366/1367. године.
Не може да се тачно и поуздано утврди када је Јован Урош примио монашки завет и световно име Јован променио у калуђерско Јоасаф. Обично се сматра да је већ 1373. године власт у Тесалији препустио тамошњем великашу Алексију Анђелу Филантропину. Овај великодостојник носио је високу дворску титулу кесара и био претпоследњи хришћански господар плодне и равне тесалијске области. Његов син Манојло Анђео Филантропин, последњи господар Тесалије, владао је до 1393. године када су је запоселе Османлије. На другој страни, у једној повељи из новембра 1381. године Јован Урош наведен је као монах Јоасаф. Негде између ова два датума, 1373. и 1381. године, очигледно, Јован Урош примио је анђеоски образ и постао монах Јоасаф.
Новог црнорисца је у усамљеничком животу усмеравао његов духовник, преподобни Атанасије Метеорит, својеврсни родоначелник монашког живота на громадном стењу у северозападној Тесалији. Последњи Немањић монашке дане проводио је у манастиру на Платилитосу (Широка Стена) на Великом Метеору.
Још за живота полубрата Стефана Душана, Симеон (Синиша) Палеолог оженио се Томаидом, кћерком Јована II Орсинија, деспота и владара Епира (1323–1335/7). Из овог брака потицало је троје деце, два сина (Јован Урош Дука Палеолог и Стефан Дука) и једна кћи (Марија Ангелина Дукена Палеологина). Јован Урош, најстарији од њих, на свет је дошао око 1350. године.
Сва је прилика да је Јован Урош детињство провео у граду Трикали који је његов отац изабрао за престоницу новоуспостављеног царства. Сматра се да је још у детињем узрасту, већ 1356. године, када се његов отац Симеон Палеолог прогласио за цара, он постао његов савладар. Јован Урош постао је цар 1359/1360, отприлике у узрасту од десетак година.
После смрти Симеона Палеолога, која се упркос извесним недоумицама датује у време пре новембра 1372. године, Јован Урош је наследио оца и завладао Тесалијом. Сачувано је мало података о његовој владавини, а у једној повељи у којој Нилу, старешини монашке заједнице у граду Стагију, потврђује неке поседе, наводи да их је овај имао „од блажених предака царства ми, а и од преблаженог оца царства ми”. Јован Урош је веома кратко владао Тесалијом, не више од две или три године.
Цар црноризац
Очигледно је да је син Симеона Палеолога већ од раних година нагињао повучености монашког живота. У Тесалији су се налазили Метеори, група манастира смештена на тешко приступачним стенама, недалеко од града Каламбаке, подигнути по угледу на монашка братства на Светој Гори. Премда се једна заједница калуђера помиње већ у 12. веку, прави процват монашког живота у Метеорима уследио је за време српске власти над Тесалијом у трећој четвртини 14. века. Својеврстан родоначелник монашког живота био је Атанасије Метеорит од којег и потиче назив Метеори (грчки: „лебдећи у ваздуху”, „окачени о ваздух”). Тако је најстарија сачувана црква у оквиру манастира Сретења подигнута 1366/1367. године.
Не може да се тачно и поуздано утврди када је Јован Урош примио монашки завет и световно име Јован променио у калуђерско Јоасаф. Обично се сматра да је већ 1373. године власт у Тесалији препустио тамошњем великашу Алексију Анђелу Филантропину. Овај великодостојник носио је високу дворску титулу кесара и био претпоследњи хришћански господар плодне и равне тесалијске области. Његов син Манојло Анђео Филантропин, последњи господар Тесалије, владао је до 1393. године када су је запоселе Османлије. На другој страни, у једној повељи из новембра 1381. године Јован Урош наведен је као монах Јоасаф. Негде између ова два датума, 1373. и 1381. године, очигледно, Јован Урош примио је анђеоски образ и постао монах Јоасаф.
Новог црнорисца је у усамљеничком животу усмеравао његов духовник, преподобни Атанасије Метеорит, својеврсни родоначелник монашког живота на громадном стењу у северозападној Тесалији. Последњи Немањић монашке дане проводио је у манастиру на Платилитосу (Широка Стена) на Великом Метеору.
То што је смерно тиховање претпоставио владавини над Тесалијом није значило да је остао сасвим ван политичких догађаја. У суседном Епиру боравила је његова сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина, удата за Тому Прељубовића, господара града Јањине.
Када је у децембру 1384. године њен муж убијен, Марија се нашла у неприлици. У жељи да јој помогну, становници Јањине, који су је веома уважавали, у град су довели „цара Јоасафа”. Он је овде сасвим кратко владао, до 31. јануара 1385. године, када је у Јањину стигао Исаило Буонделмонти и венчао се удовицом убијеног деспота Томе Прељубовића. У сваком случају, монах Јоасаф је у једном критичном тренутку пружио драгоцену подршку својој сестри Марији и, по свој прилици, убрзо напустио град.
Последњи Немањић се у мају 1386. године помиње у једном занимљивом документу из кога сазнајемо да му је сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина на чување поверила неке црквене предмете, међу којима и крст деспота Нићифора II Анђела, некадашњег владара Тесалије (1356–1359). Она је у своје и у име свог супруга Исаила Буонделмонтија те драгоцености поклонила брату и калуђерима у Метеорима. Том приликом духовник Јоасаф поново је боравио у Јањини.
У вечност на Метеорима
Монах Јоасаф био је и један од најважнијих ктитора у манастирском комплексу на Метеорима. Најзначајнији манастир били су Велики Метеори посвећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини 14. столећа био је Атанасије Метеорит. Другим оснивачем овог калуђерског братства сматра се управо монах Јоасаф. Његова задужбина био је мали храм Преображења Господњег.
Када су насртаји Османлија на Тесалију постали учестали и када је ова област потпала под турску власт, испоснички мир монаха Јоасафа био је поремећен. Због тога је он 1393/1394. године напустио Метеоре и обрео се на Светој Гори – јединственој „републици” православних калуђера. Живео је у гласовитом манастиру Ватопеду где су својевремено, два столећа раније, боравили његови преци Стефан Немања, у монаштву наречени калуђер Симеон, и монах Сава.
Монах Јоасаф није се дуго задржао на Атону већ се 1396. године вратио у Тесалију. Углавном је у посту и молитви, у сагласности са најстрожим захтевима монашке аскезе, обитавао у једној малој келији. Упокојио се мало пре 24. фебруара 1423, после више од четири деценије монашког живота. Култ преподобног Јоасафа веома се рано развио у манастирима Метеора и Свете Горе и он је канонизован. Српска црква га прославља 3. маја/20. априла. Јоасафове мошти и данас се налазе у његовом манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Заједно са њим, у истом манастиру, почивају и мошти Атанасија Метеорита, оснивача монашког живота на Метеорима и Јоасафовог духовног предводника.
Од рођења Стефана Немање, оснивача најславније српске средњовековне владарске династије и далеког претка Јована Уроша (Стефан Немања – Стефан Првовенчани – Стефан Урош I – Стефан Урош II Милутин – Стефан Урош III Дечански – Симеон Палеолог – Јован Урош), рођеног 1113. године, до смрти цара-монаха Јоасафа, 1423. године, протекло је нешто више од три века. Била су то три велика столећа српске средњовековне прошлости.
Када је у децембру 1384. године њен муж убијен, Марија се нашла у неприлици. У жељи да јој помогну, становници Јањине, који су је веома уважавали, у град су довели „цара Јоасафа”. Он је овде сасвим кратко владао, до 31. јануара 1385. године, када је у Јањину стигао Исаило Буонделмонти и венчао се удовицом убијеног деспота Томе Прељубовића. У сваком случају, монах Јоасаф је у једном критичном тренутку пружио драгоцену подршку својој сестри Марији и, по свој прилици, убрзо напустио град.
Последњи Немањић се у мају 1386. године помиње у једном занимљивом документу из кога сазнајемо да му је сестра Марија Ангелина Дукена Палеологина на чување поверила неке црквене предмете, међу којима и крст деспота Нићифора II Анђела, некадашњег владара Тесалије (1356–1359). Она је у своје и у име свог супруга Исаила Буонделмонтија те драгоцености поклонила брату и калуђерима у Метеорима. Том приликом духовник Јоасаф поново је боравио у Јањини.
У вечност на Метеорима
Монах Јоасаф био је и један од најважнијих ктитора у манастирском комплексу на Метеорима. Најзначајнији манастир били су Велики Метеори посвећени Преображењу, а његов оснивач у другој половини 14. столећа био је Атанасије Метеорит. Другим оснивачем овог калуђерског братства сматра се управо монах Јоасаф. Његова задужбина био је мали храм Преображења Господњег.
Када су насртаји Османлија на Тесалију постали учестали и када је ова област потпала под турску власт, испоснички мир монаха Јоасафа био је поремећен. Због тога је он 1393/1394. године напустио Метеоре и обрео се на Светој Гори – јединственој „републици” православних калуђера. Живео је у гласовитом манастиру Ватопеду где су својевремено, два столећа раније, боравили његови преци Стефан Немања, у монаштву наречени калуђер Симеон, и монах Сава.
Монах Јоасаф није се дуго задржао на Атону већ се 1396. године вратио у Тесалију. Углавном је у посту и молитви, у сагласности са најстрожим захтевима монашке аскезе, обитавао у једној малој келији. Упокојио се мало пре 24. фебруара 1423, после више од четири деценије монашког живота. Култ преподобног Јоасафа веома се рано развио у манастирима Метеора и Свете Горе и он је канонизован. Српска црква га прославља 3. маја/20. априла. Јоасафове мошти и данас се налазе у његовом манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Заједно са њим, у истом манастиру, почивају и мошти Атанасија Метеорита, оснивача монашког живота на Метеорима и Јоасафовог духовног предводника.
Од рођења Стефана Немање, оснивача најславније српске средњовековне владарске династије и далеког претка Јована Уроша (Стефан Немања – Стефан Првовенчани – Стефан Урош I – Стефан Урош II Милутин – Стефан Урош III Дечански – Симеон Палеолог – Јован Урош), рођеног 1113. године, до смрти цара-монаха Јоасафа, 1423. године, протекло је нешто више од три века. Била су то три велика столећа српске средњовековне прошлости.
______________________________________________________________________________________
И ми сматрамо...
_______________________________________________________________________________________
"Урош и Мрњавчевићи", народна песма
"Господару, Краљевићу Марко!
Све је здраво, али није мирно:
Господа се тешко завадила
На Косову пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство;
Тебе зову на Косово равно,
Да им кажеш на коме је царство."
Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
Јевросима, моја мила мајко!
Господа се јесу завадила
На Косову пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство;
Мене зову на поље Косово,
Да им кажем, на коме је царство."
Кол'ко Марко тежио на правду,
Тол'ко моли Јевросима мајка:
Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огр'јешити душу."
Све је здраво, али није мирно:
Господа се тешко завадила
На Косову пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство;
Тебе зову на Косово равно,
Да им кажеш на коме је царство."
Оде Марко у господске дворе,
Пак дозива Јевросиму мајку:
Јевросима, моја мила мајко!
Господа се јесу завадила
На Косову пољу широкоме
Код бијеле Самодреже цркве,
И они се отимљу о царство,
Међу се се хоће да поморе,
Злаћенима да пободу ножи,
А не знаду, на коме је царство;
Мене зову на поље Косово,
Да им кажем, на коме је царство."
Кол'ко Марко тежио на правду,
Тол'ко моли Јевросима мајка:
Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
Немој, сине, говорити криво
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огр'јешити душу."
Јевросима мајка
|
"Српска мајка"
Паја Јовановић |
Вукашин Мрњавчевић
Одреди књижевни род и књижевну врсту песме "Урош и Мрњавчевићи".
Ком тематском кругу припада ова песма?
О којим породицама се говори у том тематском кругу?
Ко је био Урош Нејаки?
Ко су били Мрњавчевићи? Који Мрњавчевићи су историјске личности?
Којим стихом је испевана ова песма?
Око чега су се браћа Мрњавчевић сукобила са Урошем, али и међу собом?
Кога они зову на Косово да одлучи на коме је царство?
Зашто зову баш њега?
(Он је исповедио и причестио цара на самрти,)
Где их шаље протопоп Недељко? Зашто?
(Марко је био писар код цара, "у њега су књиге староставне".)
Са ким се Марко саветује пре него што оде на Косово? Шта му она каже?
Протумачи стихове:
"Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво:
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди бога истинога;
немој, сине, изгубити душе;
боље ти је изгубити главу
него своју огр´јешити душу."
Како реагују браћа Мрњавчевић и Урош кад виде Марка?
Шта каже краљ Вукашин?
Како реагује деспот Угљеша? А како војвода Гојко?
Да ли му и Урош нешто нуди?
Како је Марко пресудио?
Да ли је то праведно?
Ко је најлошије то поднео? Како он реагује?
Како он проклиње Марка?
Како га Урош благосиља?
Контраст је стилска фигура која означава супротност.
У песми "Урош и Мрњавчевићи" похлепи, грамзивости, безобзирности, лажима и неправди браће Мрњавчевић супротстављрни су поштење, храброст, достојанство, непоткупљивост и правдољубивост Марка, протопоп Недељка и мајке Јевросиме. Такође и лик Уроша Нејаког и његова скромност, поверење и смиреност у супротности су са понашањем Вукашина, Угљеше и Гојка.
Вукашин Мрњавчевић је у песмама приказан као негативна личност. Он је похлепан, жељан власти и насилан према ближњима. И Угљеша и Гојко су приказани на исти начин. За разлику од њих, Урош је смирен и поштен, не жели да утиче на Маркову одлуку. Ипак, он верује у победу правде и у Маркову праведност.
Која је стилска фигура:
1. "Благо мене до бога милога,
ето мене мога сина Марка,
он ће казат на мене је царство:
од оца ће останути сину."
2. "Благо мене, ето ми синовца,
он ће казат на мене је царство;
кажи, Марко, на мене је царство,
оба ћемо братски царовати".
3. "Кажи, Марко, на мене је царство,
ти ћеш, Марко, први царовати,
а ја ћу ти бити до кољена".
Које су основне поруке ове песме? Које су највише моралне вредности?
_________________________________________________________________________________
"Зидање Скадра", народна песма
|
Алегорија Ал' говори Мрњавчевић Гојко: "Зло је моја вијернице љубо! Имао сам од злата јабуку, Па ми данас паде у Бојану, Те је жалим, прегорет' не могу!" |
|
__________________________________________________________________________
"Женидба краља Вукашина", народна епска песма
Преткосовски циклус је циклус песама српске епске поезије у којспадају песме чије се радње одвијају пре Косовске битке. Овде спадају пре свега песме о Немањићима (Душану, Урошу, Сави) и Мрњавчевићима (Вукашину, Угљеши и Гојку). Иако се о њима зна доста као о историјским личностима народне песме доносе посебно народно виђење српских средњовековних великаша.
Песме које припадају овом циклусу су међу најстаријим уопште записаним епским песмама, па је сходно томе и њихов број релативно мали. Најзначајније песме овога циклуса су: Женидба Душанова, Женидба краља Вукашина, Зидање Скадра, Урош и Мрњавчевићи и др. У овим песмама доминантан је мотив појединаца хероја, као што су Милош Војиновић, војвода Момчило, па и Марко Краљевић. Они су јунаци који су храбри у боју, мудри у миру, лукави с лажљивцима, добри са праведницима, непомирљиви са тиранима, а величанствени у победи и у поразу. Као што то традиција од њих тражи, они су оличење чојства и јунаштва, за њих је њихова реч светиња и одржаће је по цену губитка живота. У њих је народ уградио све оно најбоље што је имао, морално и физички.
Народна епска песма Женидба краља Вукашина је у целини грађена на оштрим и драматичним контрастима: дивовски јунак Војвода Момчило са крилатим коњем супростављен је жгољавом краљу Вукашину, племенита Јевросима - неверној Видосави, питоми скадарски пејзаж - врлетном дурмиторском Пирлитору.
Тема песме - Како је краљ Вукашин на превару убио јунака и војводу Момчила.
Композиција песме по сликама:
1. Тајни договори краља Вукашина и Видосаве, Момчилове жене.
2. Вукашин подиже "млогу силну војску" и доводи је "на Језера равна".
3. Видосава спаљује крила коњу Јабучилу, а Момчилову сабљу "сланом крвљу затопила".
4. Сан војводе Момчила - предосећање трагедије.
5. Опис неравноправне битке. (Кад су били надомак Језера, оптече их она силна војска.)
6. Војвода Момчило бежи ка граду, али граду врата затворена, затворена и замндаљена.
7. Момчилова сестра Јевросима кида плетенице да би помогла брату; баца платно низ зидине града, али неверна Видосава сабљом пресеца платно и Момчило пада.
8. Момчилова погибија.
9. На самрти Момчило саветује Вукашина да не узима Видосаву јер ће сутра издати и њега, већ да узме Јевросиму.
10. Обрт у песми: Видосаву вежу коњима за репове.
11. Вукашин за жену узима Јевросиму, Момчилову сестру.
Ликови - Народни певач је са симпатијама изградио два изразито позитивна лика: брата и сестру, Момчила и Јевросиму. Краљ Вукашин је и у овој песми опеван као негативна личност, а придружује му се и Видосава, Момчилова жена која на крају животом плаћа издају.
Песма је занимљива и по томе што су све слике у њој дате поступком упоређивања по супротности: Момчило - Вукашин (супротност у физичком и моралном погледу).
преузето са
www.lektire.me/prepricano/zenidba-kralja-vukasina-analiza-pesme_944
Контрасти у песми
Контрастни ликови:
Видосава и краљ Вукашин Јевросима и војвода Момчило
Видосава и краљ Вукашин Јевросима и војвода Момчило
Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;275
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,280
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;275
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,280
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!
Чувени коњи
Коњ је кроз векове инспирација бројним књижевним и ликовним ствараоцима широм света. Трагове је оставио у историји и митологији многих народа. Српска традиција бележи да без доброг коња нема ни доброг јунака. Зато су у народним јуначким песмама коњи познати по јунаштву скоро као и јунаци који су их јахали.Такви су Дамјанов Зеленко, Хајдук-Вељков Кушља, крилати ЈабучилоВојводе Момчила, Шарац Краљевића Марка, Ђогин Бановић Страхиње, Ждралин Милоша Обилића.
Најпознатији митолошки коњ је крилати Пегаз, рођен из љубави Посејдона и Горгоне који је имао задатак да преноси муње и громове Зевсу. Постао је симбол уметности, првенствено песништва. Најпознатији коњ у историји је Букефал, коњ војсковође Александра Македонског. Инцитат (Брзоноги), коњ императора Калигуле, због својих заслуга јер никада није изгубио трку, био је произведен у грађанина Рима а убрзо затим и у сенатора. Као једном од најпоштованијих Римљана подигнута му је коњушњица од мрамора У књижевности епитет најпознатијег припада Росинанти, коњу Дон Кихота из истоименог Сервантесовог романа.
Према народном веровању коњи носе душе умрлих, коњско рзање најављује срећу а фрктање кишу.
Коњ је кроз векове инспирација бројним књижевним и ликовним ствараоцима широм света. Трагове је оставио у историји и митологији многих народа. Српска традиција бележи да без доброг коња нема ни доброг јунака. Зато су у народним јуначким песмама коњи познати по јунаштву скоро као и јунаци који су их јахали.Такви су Дамјанов Зеленко, Хајдук-Вељков Кушља, крилати ЈабучилоВојводе Момчила, Шарац Краљевића Марка, Ђогин Бановић Страхиње, Ждралин Милоша Обилића.
Најпознатији митолошки коњ је крилати Пегаз, рођен из љубави Посејдона и Горгоне који је имао задатак да преноси муње и громове Зевсу. Постао је симбол уметности, првенствено песништва. Најпознатији коњ у историји је Букефал, коњ војсковође Александра Македонског. Инцитат (Брзоноги), коњ императора Калигуле, због својих заслуга јер никада није изгубио трку, био је произведен у грађанина Рима а убрзо затим и у сенатора. Као једном од најпоштованијих Римљана подигнута му је коњушњица од мрамора У књижевности епитет најпознатијег припада Росинанти, коњу Дон Кихота из истоименог Сервантесовог романа.
Према народном веровању коњи носе душе умрлих, коњско рзање најављује срећу а фрктање кишу.
Пегаз
Букефал
Инцитат
_____________________________________________________________________________________
1. Из које песме су стихови:
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
2. Пронађи дијалоге у песми "Женидба Душанова".
3. Ко говори следеће стихове:
"Ој Бога вам, господо ришћанска!
"Не говор'те о мом родитељу,
"Не говор'те, не гријеш'те душе:
"Није бабо расковао благо
"На наџаке ни на буздоване,
"Ни на сабље ни на бојна копља,
"Ни добријем коњма на ратове;
"Већ је бабо потрошио благо
"На три славна Српска намастира."
Стихове говори:
Стихови су из песме:
Књижевни род:
Књижевна врста:
4. Препознај стилске фигуре:
Господару, војвода Момчило!
Нит’ ме куни, нити ме нагони,
данас теби полећет не могу;
Бог убио твоју Видосаву!
Она ми је сапалила крила;
што не могла ватром сагорети,
то под колан притегнула тврдо;
веће бежи куда теби драго!
Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?"
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче...
...
„Је л' слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?"
„Јест слободно, моје драго д'јете! -
...
„Је л' слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?
„Јест слободно, мој рођени синко!"
Сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!
„. . . спомиње се Краљевићу Марко, као добар данак у години . . .“
Из које песме су стихови:
Шта ћеш у том леду и снијегу?
Кад погледаш с града изнад себе,
ништга немаш лијепо виђети,
већ бијело брдо Дурмитора,
окићено ледом и снијегом
услед љета као усред зиме;
кад погледаш стрмо испод града:
мутна тече Тара валовита,
она ваља дрвље и камење,
на њој нема брода ни ћуприје,
а око ње борје и мраморје;
— — — — — — — — — --
а какав је Скадар на Бојани!
Кад погледаш брду изнад града,
Све порасле смокве и маслине
и још они грозни виногради;
кад погледаш стрмо испод града,
ал, узрасла пшеница бјелица,
а око ње зелена ливада,
кроз њу тече зелена Бојана,
по њој плива риба свакојака."
Ко говори ове стихове?
Коју стилску фигуру препознајеш?
Ком тематском кругу припада песма?
Стални епитети
бео/бела/бело - вила, црква, свет, дан/данак, град, двори, руке, лице, грло, овце
црни/црна - Арапин, земља
рујно (црвено, црвеника) - винозелени/зеленагора, јела, трава, луг, долама
ведро - небо
златни/златна - круна, јабука, сахат, перо, нож
жарко - сунце
јасна - месечина
гиздава - девојка
грозне - сузе
љута - гуја
оштра - сабља
стари/старабабо, мајка
добар/добра - час, јунак, коњ, девојка
верна - љуба
Дневник прочитаних књига (упутство)
Епске песме преткосовског тематског круга
О Немањићима и Мрњавчевићима ( увод)
Наслов песме
Књижевни род:
Књижевна врста:
Тема:
Кратак садржај или тематске целине:
Време:
Место:
Идеја:
Ликови:
Опис лика
Цитат:
Стилске фигуре
Епитети (устаљени):
Компарације:
Персонификације:
Градације:
Ономатопеје:
Моје мишљење о песмама:
Епске песме преткосовског тематског круга
О Немањићима и Мрњавчевићима ( увод)
Наслов песме
Књижевни род:
Књижевна врста:
Тема:
Кратак садржај или тематске целине:
Време:
Место:
Идеја:
Ликови:
Опис лика
Цитат:
Стилске фигуре
Епитети (устаљени):
Компарације:
Персонификације:
Градације:
Ономатопеје:
Моје мишљење о песмама:
_____________________________________________________________________________________
"Вила зида град", народна песма
_______________________________________________________________________________________
Лирске народне песме
_____________________________________________________________________________
Некад ролшуе, данас ролери...
Књига увек...
Књига увек...
________________________________________________________________________________________
"Песме о мајци", Бранко В. Радичевић
Бранко В. Радичевић (1925–2001) наш књижевник, песник, романсијер, новинар и дечји писац. У раној младости, током Другог светског рата, још као шеснаестогодишњак, био је партизански курир Ратка Митровића. Одведен је у логор у Смедеревској Паланци, где се тешко разболео, једва преживео, и тек онда наставио школовање у чачанској Гимназији. После рата једно време живи у Сарајеву, где почињу његови стваралачки дани. Сели се у Београд, где завршава Правни факултет.
Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике – „крајпуташе” (крајпуташи – његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима – крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика.
Најпознатија дела су му „Песме о мајци”, „Прича о животињама”, „Са Овчара и Каблара”, „Војничке песме”, „Поноћни свирачи”, „Сељаци” и „Антологија српског песништва”. Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице”.
Добитник је Вукове, Седмојулске и награде „Политикиног Забавника”.
Стваралаштво му садржи и преко сто наслова песама, приповедака, романа и књига за децу. Истраживао је и споменике – „крајпуташе” (крајпуташи – његова реч), направио је и две монографије о сеоским споменицима – крајпуташима. Био је и велики истраживач и познавалац српског језика.
Најпознатија дела су му „Песме о мајци”, „Прича о животињама”, „Са Овчара и Каблара”, „Војничке песме”, „Поноћни свирачи”, „Сељаци” и „Антологија српског песништва”. Активан је у књижевном и друштвеном животу до пред крај живота. Велики успех стиче и његово последње дело „Сујеверице”.
Добитник је Вукове, Седмојулске и награде „Политикиног Забавника”.
|
| ||
________________________________________________________________________________________
Опет они!
_________________________________________________________________________________________
"Прва бразда", Милован Глишић
________________________________________________________________________________________
Персирање кроз историју и у будућности..
| Персирање |
_______________________________________________________________________________________
Сад их се и ми бојимо...
_______________________________________________________________________________________
"Десетица", Иван Цанкар
_______________________________________________________________________________________
Морамо знати на кога би требало да се угледамо!
________________________________________________________________________________________
Именске речи
Вежбање
Вежбање
1. Разврстај следеће речи, као што је започето:
летњи, ко, срећа, петоро, петорица, срећан, ничега, седам
именице придеви заменице бројеви
срећа _______ _______ _______
_______ _______ _______ _______
2. У сваком низу речи једна реч не припада истој врсти као остале. Прецртај ту реч.
а) Марија, жут, човек, песак, ливада
б) три, тројица, трећина, тројка
в) свако, они, ко, људи, нешто
3. У следећој реченици подвуци именицу средњег рода у облику једнине:
Хајдучка трава се од давнина користила у народној медицини, а омиљено је лековито средство и у званичној.
4. Од следећих придева изведи именице суфиксом –ост:
млад _______________, редак _______________, нежан _______________.
5. Прочитај следећу реченицу и упиши падеж у којем су подвучене именице.
Једно поље је већ попуњено.
Али упоредо са даном који је јачао доле над градом и овде око мене, расло је и то моје сећање на догађај из детињства.
Именица у реченици Падеж
даном
сећање номинатив
догађај
детињства
6. Препиши из следеће реченице придеве у компаративу.
Иако су карте за места близу позорнице скупље, у овогодишњој позоришној сезони распродају се брзо, као и карте за она јефтинија места, која су даље од позорнице.
________________________________________________________________________________________
Неке ствари бисмо могли копирати!
Чујем вас!
________________________________________________________________________________________
Иво Андрић
И књиге су својеврсни мостови...
Боб Живковић
Не руши све мостове
Не руши све мостове можда ћеш се вратити,
ниси птица ни лептир обалом што лети,
када нема мостова узалуд је чезнути,
узалуд је схватити, узалуд је хтјети.
Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.
Остави бар један мост између срца и мене,
у самоћи је лакше несхваћено сватити
могле би те назад нагнати успомене...
Иво Андрић
Не руши све мостове можда ћеш се вратити,
ниси птица ни лептир обалом што лети,
када нема мостова узалуд је чезнути,
узалуд је схватити, узалуд је хтјети.
Не руши све мостове, можда ћеш се вратити.
Остави бар један мост између срца и мене,
у самоћи је лакше несхваћено сватити
могле би те назад нагнати успомене...
Иво Андрић
Треба послушати савет мудрог човека...
________________________________________________________________________________________
Овако ми изледамо кад неко до нас чита Андрића!
_________________________________________________________________________________________
"Моји изуми", Никола Тесла
Боб Живковић
Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина.
Никола Тесла
Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина.
Никола Тесла
________________________________________________________________________________________
_______________________________________________________________________________________
"Вашар у Тополи", Добрица Ерић
________________________________________________________________________________
Није лако бити главни јунак!
__________________________________________________________________________________________
"Чича Јордан", Стеван Сремац
______________________________________________________________________________
Све што постоји, има неку сврху.
Чак и телевизор!
Чак и телевизор!
________________________________________________________________________________________
"Кирија", Бранислав Нушић
__________________________________________________________________________________________
Немају сви школу, али имају жељу да уче!
Све остало су изговори!
Све остало су изговори!
_________________________________________________________________________________
"Покошена ливада", Десанка Максимовић
__________________________________________________________________________________________
"Шашава песма", Мирослав Антић
___________________________________________________________________________________________
"Капетан Џон Пиплфокс", Душко Радовић
Цитати:
|
|
"Књиге не дирамо и не читамо. Понекад, из очајања, узмемо понеку књигу и кад се изненада суочимо са њеном лепотом и памећу- то нас дотуче. Боље је да је нисмо ни узимали. Не бисмо знало како је празно и пусто живети без књига." Душко Радовић |
____________________________________________________________________________________________
"Шешир професора Косте Вујића", Милован Витезовић
____________________________________________________________________________________________
"Поље", Јован Дучић
____________________________________________________________________________
"Песма о песми", Јован Јовановић Змај
______________________________________________________________________________
"Лето на висоравни" Стеван Раичковић
________________________________________________________________________________________
"Хајдуци", Бранислав Нушић
______________________________________________________________________________
"Доживљаји Тома Сојера", Марк Твен
________________________________________________________________________________________
Завршно тестирање
|
I КЊИЖЕВНОСТ 1. Поезија и проза 2. Књижевни родови и врсте 3. Народна и ауторска књижевност 4. Стилске фигуре 5. Књижевна дела и писци |
|
II ГРАМАТИКА
|
1. Врсте реченица ( у говорној улози, по саставу)
2. Служба речи у реченици - субјекат - предикат (именски и глаголски) - атрибут - апозиција - објекат (прави и неправи) - прилошке одредбе (за време, место, начин, количину, узрок) 3. Врсте речи (променљиве и непроменљиве) 4. Падежи 5. Глаголи и глаголски облици |
|
III ПРАВОПИС
